Европски писци: Истанбулска елегија Орхана Памука

Овако почиње завршна, четврта епизода серијала француског Арте канала под називом "Европски писци" која је посвећена Турској, земљи која је у овом тренутку у самој жижи светске пажње.

Памук је истински приврженик и заљубљеник свог родног Истанбула, то се не глуми, тај меланхолични занос којим писац приповеда о улицама у којима је растао и шест деценија живео (емисија је снимљена 2012). Памук ће само, говорећи о меланхолији која се развија ту, на развалинама Османског царства, ту меланхолију назвати "хузун", разликоваће је од западњачке меланхолије, и рећи ће како "хузун" има моралну димензију - он је упозорење пред губитак, "идеологија која повезује житеље једног града".

Елиф Шафак (46) је списатељица која ствара на енглеском и турском, и кад говори о својој двојезичности каже: "Турци су сматрали да сам се, пишући и на енглеском, одрекла свог матерњег језика. Да ли ја тиме занемарујем своју домовину? Не. Зашто не бих смела да користим оба језика?". Елиф Шафак живи у САД и Турској паралелно, а ово размишљање о језицима на којима се ствара може заиста подстицајно да делује у нашим балканским тренутним превирањима око заједничког језика и декларација које се тим поводом мало мало појављују у овој или оној новонасталој земљи региона.

Трећа учесница емисије, списатељица Сема Кајгусуз (45), своје писање посвећује искупљењу грехова свог народа, па је тако тема једне од њених књига побуна Курда из области Дерсим 1937, која је од стране турске војске у крви угушена. "Кад наздрављају", каже Сема, "Турци кажу: 'У част!'. Част је овде веома важна. А тај догађај није био нимало частан. Како ли је дошло до тога да у нашој земљи војска усмрти наш народ? (...) Турци су на исти начин реаговали на геноцид над Јерменима, тврдили су да је то немогуће. То је психолошка реакција која у корену носи осећај кривице".

Надовезујући се као да је слушала шта Сема говори, Елиф Шафак, образлажући моралне поставке свог романа "Истанбулско копиле" каже да су Турци у последње време "почели да се извињавају, а породице жртава да говоре о свом губитку и жалости. То је приступ који води до излечења рана".

На крају ће, говорећи о јавном ангажману интелектуалца, Орхан Памук изговорити један пасаж који заправо представља мали манифест интелектуалца кад је он супротстављен колективу. Говорећи, наиме, о седамдесетим годинама 20. века, и о тадашњим протестима његове генерације, Памук каже да се он дивио њиховој храбрости, али да је остајао код куће. "За разлику од њих, ја сам био индивидуалист. Интелектуалац је онај који поставља питања, изражава сумњу, и као такав не треба да се стопи са заједницом. Дужност нам је да критикујуемо друштво у ком живимо. Зато је важна способност удаљавања од њега".

У срединама у којима су циклична гибања народа уобичајена појава, ове речи могу да буду веома важне, и корисне, у схватању свеукупних напора свих снага једног друштва на остварењу промена које би дотично друштво требало да поведу узлазном линијом на лествицама цивилизације.

Уредник: Бојан Босиљчић