Evropski pisci: Istanbulska elegija Orhana Pamuka

Ovako počinje završna, četvrta epizoda serijala francuskog Arte kanala pod nazivom "Evropski pisci" koja je posvećena Turskoj, zemlji koja je u ovom trenutku u samoj žiži svetske pažnje.

Pamuk je istinski privrženik i zaljubljenik svog rodnog Istanbula, to se ne glumi, taj melanholični zanos kojim pisac pripoveda o ulicama u kojima je rastao i šest decenija živeo (emisija je snimljena 2012). Pamuk će samo, govoreći o melanholiji koja se razvija tu, na razvalinama Osmanskog carstva, tu melanholiju nazvati "huzun", razlikovaće je od zapadnjačke melanholije, i reći će kako "huzun" ima moralnu dimenziju - on je upozorenje pred gubitak, "ideologija koja povezuje žitelje jednog grada".

Elif Šafak (46) je spisateljica koja stvara na engleskom i turskom, i kad govori o svojoj dvojezičnosti kaže: "Turci su smatrali da sam se, pišući i na engleskom, odrekla svog maternjeg jezika. Da li ja time zanemarujem svoju domovinu? Ne. Zašto ne bih smela da koristim oba jezika?". Elif Šafak živi u SAD i Turskoj paralelno, a ovo razmišljanje o jezicima na kojima se stvara može zaista podsticajno da deluje u našim balkanskim trenutnim previranjima oko zajedničkog jezika i deklaracija koje se tim povodom malo malo pojavljuju u ovoj ili onoj novonastaloj zemlji regiona.

Treća učesnica emisije, spisateljica Sema Kajgusuz (45), svoje pisanje posvećuje iskupljenju grehova svog naroda, pa je tako tema jedne od njenih knjiga pobuna Kurda iz oblasti Dersim 1937, koja je od strane turske vojske u krvi ugušena. "Kad nazdravljaju", kaže Sema, "Turci kažu: 'U čast!'. Čast je ovde veoma važna. A taj događaj nije bio nimalo častan. Kako li je došlo do toga da u našoj zemlji vojska usmrti naš narod? (...) Turci su na isti način reagovali na genocid nad Jermenima, tvrdili su da je to nemoguće. To je psihološka reakcija koja u korenu nosi osećaj krivice".

Nadovezujući se kao da je slušala šta Sema govori, Elif Šafak, obrazlažući moralne postavke svog romana "Istanbulsko kopile" kaže da su Turci u poslednje vreme "počeli da se izvinjavaju, a porodice žrtava da govore o svom gubitku i žalosti. To je pristup koji vodi do izlečenja rana".

Na kraju će, govoreći o javnom angažmanu intelektualca, Orhan Pamuk izgovoriti jedan pasaž koji zapravo predstavlja mali manifest intelektualca kad je on suprotstavljen kolektivu. Govoreći, naime, o sedamdesetim godinama 20. veka, i o tadašnjim protestima njegove generacije, Pamuk kaže da se on divio njihovoj hrabrosti, ali da je ostajao kod kuće. "Za razliku od njih, ja sam bio individualist. Intelektualac je onaj koji postavlja pitanja, izražava sumnju, i kao takav ne treba da se stopi sa zajednicom. Dužnost nam je da kritikujuemo društvo u kom živimo. Zato je važna sposobnost udaljavanja od njega".

U sredinama u kojima su ciklična gibanja naroda uobičajena pojava, ove reči mogu da budu veoma važne, i korisne, u shvatanju sveukupnih napora svih snaga jednog društva na ostvarenju promena koje bi dotično društvo trebalo da povedu uzlaznom linijom na lestvicama civilizacije.

Urednik: Bojan Bosiljčić