Мала Србија у Великом рату: Немачка и Србија - предисторија рата

Проф. др Милан Ристовић, наш истакнути познавалац немачко-српских односа, гостујући у дводелном интервјуу Редакције за науку и образовање РТС, одговориће на бројна, кључна питања, о историјској вертикали односа између Немачке и Србије, али и Немачке и свих великих европских сила.

Од реаговања Немачке, када су, Конвенцијом из 1877. Русија и Аустроугарска одредиле своје сфере утицаја на Балкану, преко Берлинског конгреса 1878. који је означио нову европску реалност, до почетка Великог рата, читав низ политичких, социо-економских околности и империјални мотиви утичу на то да Немачка мења своју спољну политику, након смене легендарног оца нације, ујединитеља, канцелара Ота фон Бизмарка, који је 1890. године уклоњен из политике.
Немачку спољну политику је почео да усмерава млади владар Вилхелм Други. Његове империјалне амбиције упућивале су Немачку да преко Балкана направи продор на Исток, а његова нетрпељивост према Словенима, утицала је на предстојеће догађаје.

У Немачкој расте страх од будућности, од слабљења утицаја... Пропаганда подстиче нетрпељивост према Словенима, до расистичких размера...

Међутим, у општој еуфорији која је владала у Немачкој дошло је до озбиљног превида, када је у питању Велика Британија. Наиме, Британци нису могли да дозволе јачање немачке морнарице и немачки продор на Средоземље и њену премоћ на Балкану и у Малој Азији, те самим тим и угрожавање британских поседа у Африци...

У новонасталим геополитичким околностима у Немачкој и Аустроугарској постају све гласнији захтеви за вођење "превентивног рата".

Да ли се Немачка, систематски, спремала за рат? Одговор на ово питање нуди и чињеница да је она 1870. до 1914. улагања у своју војну силу повећала једанаест пута. Један од њених најважнијих циљева је било слабљење Француске која није смела бити велика сила и потискивање Русије, што даље од немачких граница, уз стварање "грудобрана" смањивањем Русије, отцепљивањем Финске, Пољске, Украјине и Кавказа.

После пораза Русије на Далеком Истоку и њеног обновљеног интереса за Балкан, отворено је Балканско питање... Како се Немачка понашала у новонасталим околностима? Како се понашала Русија и остале силе Антанте, а како Немачка, када је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине октобра 1908, противно одредбама Берлинског конгреса? Да ли је Анексиона криза допринела да двојни савез Немачке и Аустроугарске прерасте у војни блок, и зашто је Анексиона криза довела до радикалне промене енглеске спољне политике?

Веома је важно знати када се потпуно профилише војни савез Немачке и Аустроугарске.

Наиме, у Другој мароканској кризи 1911. Немачка наступа као велика сила, добија од Француске део Конга, али Мароканска криза показује и да Немачка може да рачуна на пуну подршку Аустроугарске само у случају нове кризе на Балкану, за који је Двојна монархија била заинтересована.

Војни врх Аустроугарске је, након блиставих српских победа у Првом балканском рату, заговарао "превентивни рат" против Србије. Али, децембра 1912. Ратни савет у Берлину тражи од Министарства спољних послова да генерише дипломатску кризу, како би се створили услови и повод за "превентивни рат"...

У јесен 1913. састају се Вилхелм Други и престолонаследник Франц Фердинанд. Том приликом немачки владар јасно ставља до знања Аустроугарској да стоји иза ње, спреман да је војно подржи против Словена који "нису рођени да владају, већ да служе... Са Словенима као и до сад: подели па владај". Вилхелм Други је у децембру још једном ставио до знања да "Срби морају бити упрегнути у кола Монархије, тако или овако"...

О свему томе и још о много чињеница које се односе на немачко - српске односе и предисторију Првог светског рата, уредник серије Војислав Лалетин разговараће са професором Миланом Ристовићем.

Реализатој је Јелисавета Јанић.