недеља, 02. мар 2014, 13:00
Траг у простору: Празновање - српско радовање
"Шта је празник?", запитао се једног јутра, пре готово четрдесет година, Душко Радовић, и одмах, у свом препознатљивом стилу, познајући нас у душу, дао једноставан одговор: "Празник је кад су затворене све радње. Празник је кад се прича како су се некад славили празници. Празник је оно што се учи у школи да је празник. Празник је када не знамо колико је сати. Празник је кад прво чекамо да дође, а онда седимо и чекамо да прође".
Постоји читав период између Светог Николе и Светог Јована, у коме наша нација постаје слатко оличење неумерености. Невоља настане кад све прође, и Божић и Српска нова година и Свети Јован и онда настане једно мучно затишје. Сви чекамо да гране сунце у марту, али добро, лепо смо јели и пили, па морамо мало бити и депресивни док гледамо празне новчанике и лечимо последице празничних неумерености.
У Србији постоји увек једно слатко питање: Какво је славље добро? Оно на којем домаћин припреми обиље хране, да се види да није циција, а гости препуним тањирима и чашама показују да цене што домаћин није штедео. Некада се, кажу они који дуго памте, на славе ишло да се само узме жито, чашица ракије, један мали колач, евентуално кафа и довиђења. Данас је на славама прави помор. Неко је једном рекао да она четири оцила на нашем грбу, када су празници, српске славе, свадбе и васколика весеља у питању, значе: супа, сарма, свиња и слатко. Толико о тој нашој специфичности која прилично кошта, али ако само кошта, добро је.
Аутор и уредник: Милица Барјактаревић
Сниматељ: Гојко Деспотовић
Монтажер: Ана Савић
коментари