Оно сада добија ново лице и карактер и постаје високоризична социјална категорија у коју може буквално свако да упадне. Свесни овога, не новог, али претећег друштвеног проблема у развијеним и одговорним земљама од бескућништва се већ бране озбиљним стратегијама и концептима које добијају општи, глобални карактер због страха од претеће пандемије ове појаве. Колико смо ми свесни озбиљности од овог најстрашнијег облика људског потонућа? С обзиром да смо већ деценијама суочени са избеглиштвом и судбинама расељених за очекивати би било да смо као друштво и систем већ спремни за ову причу али... Према тренутној ситуацији ми се према бескућништву понашамо крајње аутистично, као што смо се понашали и пре 20-так година. Опуштено и без стратегије чак и без одређених, реалних, кореспондирајућих са стварношћу стандарда за категоризацију бескућничког статуса.

Овај телевизијски досије отварамо поново после 10 година. И настављамо да пратимо судбину нашег јунака који сада већ 22 године живи на улици, без адресе. Он већ годинама покушава да објасни, а сада је то више него јасно, да је бескућништво све мање лични избор а све више последица системске грешке и неодговорности - те се тако може, посебно последњих година, догодити свима. А како то изгледа кад вам се "то" догоди у друштву несвесном своје улоге и обавезе у вечерашњој " Емисији без цензуре о људима без адресе".

Уредник и аутор емисије: Оливера Панчић