Љубишу Ристића су крстили разноразним епитетима: бунтовник, културни терориста, позоришни герилац, рушитељ институција и државно-позоришног поретка, позориштанац-политичар, левичар, марксиста, комуниста, јуловац... Управо је овај последњи епитет, који исходи из његовог активног политичког ангажмана на месту председника такозване Југословенске удружене левице, замаглио суштину. Пре и после свега, Љубиши Ристићу најтачније пристаје један једини атрибут: он је без сумње један од најзначајнијих југословенских и европских позоришних редитеља друге половине 20. века.

Добитник најважнијих позоришних награда, оснивач КПГТ-а, Годо феста, Шекспир феста, YU феста, Будва град театра, Которарта... после такозване петооктобарске револуције као да је заборављен или избрисан из позоришних сећања. По његовом мишљењу скрајнут је и маргинализован, односно онемогућен да ради, из чисто идеолошко-политичких разлога и то, како каже, од стране културтрегера, игнораната и позоришних незналица који су узурпирали средства за производњу (позоришта).

Ексклузивно за Читање позоришта, Ристић говори о КПГТ-у као културно политичком покрету, о акцијама за очување јединственог југословенског културног простора, разликама између политичког позоришта и политичког активизма, о национализму, мултикултурализму, транскултурализму, Европи као новој империјалној држави, утапању малих култура и језика у велике и позоришту као пољу смисла и окупљања заједнице.

Аутор и уредник: Слободан Савић