Ljubišu Ristića su krstili raznoraznim epitetima: buntovnik, kulturni terorista, pozorišni gerilac, rušitelj institucija i državno-pozorišnog poretka, pozorištanac-političar, levičar, marksista, komunista, julovac... Upravo je ovaj poslednji epitet, koji ishodi iz njegovog aktivnog političkog angažmana na mestu predsednika takozvane Jugoslovenske udružene levice, zamaglio suštinu. Pre i posle svega, Ljubiši Ristiću najtačnije pristaje jedan jedini atribut: on je bez sumnje jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i evropskih pozorišnih reditelja druge polovine 20. veka.

Dobitnik najvažnijih pozorišnih nagrada, osnivač KPGT-a, Godo festa, Šekspir festa, YU festa, Budva grad teatra, Kotorarta... posle takozvane petooktobarske revolucije kao da je zaboravljen ili izbrisan iz pozorišnih sećanja. Po njegovom mišljenju skrajnut je i marginalizovan, odnosno onemogućen da radi, iz čisto ideološko-političkih razloga i to, kako kaže, od strane kulturtregera, ignoranata i pozorišnih neznalica koji su uzurpirali sredstva za proizvodnju (pozorišta).

Ekskluzivno za Čitanje pozorišta, Ristić govori o KPGT-u kao kulturno političkom pokretu, o akcijama za očuvanje jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, razlikama između političkog pozorišta i političkog aktivizma, o nacionalizmu, multikulturalizmu, transkulturalizmu, Evropi kao novoj imperijalnoj državi, utapanju malih kultura i jezika u velike i pozorištu kao polju smisla i okupljanja zajednice.

Autor i urednik: Slobodan Savić