То су Бахова математичка чуда, јецај циганске мелодије, Бетовеново достојанство, пуно бола у Концерту у Ц-дуру. То је Исак Штерн који свира успаванку. То је нешто најближе људском гласу. Ниједан инструмент није обавијен толиким слојевима мита и науке. У нашем лажном, лагодном свету брзе хране узбудљиво је сазнати да стари занат грађења виолина још постоји, а постојање градитеља виолина, у савременом друштву, у којем се ствари купују да би се бациле, једнако је чуду." Написао је Џон Маркезе, амерички публициста, у књизи Градитељ виолина.

У Србији се први градитељи музичких инструмената јављају у другој половини деветнаестог века. Међу првима који су дошли у Београд, давне 1887. године, био је Антон Браун из Сегедина, ученик Фердинанда Хомолке. Око 1890. године, долази и одличан италијански градитељ Фасола, који је прешавши у православље, узео име Влада Тоскановић. Он је изградио једну виолину за шпанског краља Алфонса XIII, једну за персијског шаха, украшену седефом, једну за краља Александра Обреновића и цитру за краљицу Драгу Машин. У Србији, ни данас нема школе у којој се учи вештина прављења виолина, али градитеља виолина има и они настављају традицију, започету пре готово век и по на нашим просторима.

Аутор и уредник: Милица Барјактаревић