Трезор

Композитор и музички писац, уредник Редакције озбиљне музике РТВ Београд Слободан Хабић (Бела Црква, 21.04.1922 - Београд, 27.02.2009), студирао је на одсеку за композицију у класи професора Миховила Логара на Музичкој академији у Београду. Од 1952. до 1959. године био је наставник теоријских предмета у Музичкој школи "Станковић" у Београду.

Од 1959. до 1964. године уредник је у Музичкој редакцији ИИ програма Радио-Београда; био је у групи уредника оснивача тог програма. Истовремено писао је чланке и музичке есеје за "Књижевне новине", "Политику", "Борбу", лист за културу "Данас" и "Звук". У написима бави се феноменом савремене музике, њеним теоријским и садржајно-естетским проблемима. Као музички уредник Радио-Београда написао је и остварио многе циклусе емисија у којима се популарише или објашњава музичка уметност. Најзапаженији је циклус "Најлепша песма на свету" (преко сто ауторских радова) - две емисије из тог циклуса награђене су на такмичењима емисија Југословенске радио-телевизије. Сем тога, запажени су циклуси Класици XX века, Приче о инструментима... Од 1964. до 1976. године уредник је Редакције музичког програма Телевизије Београд. Од 1976. године наставља са радом у Музичкој редакцији као сценариста и самостални уредник. За серију емисија о савременој музици Музички атеље (редитељ Арсеније Јовановић) добио је 1982. године Годишњу награду Радио-телевизије Београд за укупно годишње остварење које представља највиши домет у телевизијском стваралаштву.

Слободан Хабић: Варијације за Пепељугу - Причу о Пепељуги Слободан Хабић пребацује у свет надреалног и фантастичног и казује је језиком шумова, конкретних звукова природе, изворне народне музике и покрета. Представљајући дугогодишњег уредника Музичке редакције Слободана Хабића, у својој серије Гост уредник Гордана Ђурђевић емитовала је есеј о звуку и емисију из 1986. године Варијације за пепељугу, која је награђена на фестивалу Југословенске Радио-телевизије.

"Звук је пре свега оваплоћење једне жеље. Несумњиво да је звук испољавање свега живог. У дилеми звук је несигурност. Не треба заборавити да је морал звука необично изразит, да звук утиче, изазива, изједа, разара, може да се претвори у болест. Он је опсесија. Он је бруталан. Звук се подвлачи под кожу, пали где год стигне, он лучи отрове додирујући непосредно. Звук треба разумети. Душа звука - звук заљубљених, звук усамљених, звук уцвељених, уплаканих, дах, шапат, уздисај, звук победника, клонулих, изгубљених, плач, јецај, врисак, удар, лупа, фијук, понижен, тегобан, од засмејаних до замуклих. Треба се звуку учити јер и он нас учи. Учи да слушамо као што гледамо, ваља имати склоност ка звуку, треба му се приклонити, признати све оно велико што он уствари јесте. Поново га открити, откривати вечно. Пронаћи га не у улози, него у ономе шта је он. Увући се у само његово језгро." (из есеја "Похвала звуку" Слободана Хабића).

* Учествују: балет Пепељуга Милица Бјелић, маћеха Бранислав Тојагић, маћехина кћи Соња Лапатанов, старац Соња Вукићевић, народ Балетски ансамбл Народног позоришта; гласови Драгица Тасић, Живана Васић, Петрија Спасојевић, Обрад Добриловић, Радмила Павловић; наратор Иван Јагодић
* Сценариста Слободан Хабић, музички колаж Александар-Саша Хабић, кореограф Вера Костић, асистент кореографа Соња Лапатанов, сценограф Милица Ејдус, костимограф Снежана Петровић, шминкери Даринка Тарић, Вида Биро, Светлана Калуђеровић; техничко вођство инж. Слободан Пановски, сниматељ звука Милорад Мартиновић, расветљивач Ружица Тубић, слика Бранислав Вујић, главни камерман Милоје Лазић, камермани Сима Газикаловић, Бојан Ракић, Марко Стојановић; магнетоскоп Небојша Томић, миксер слике Соња Ивезић, асистент режије Бреда Чош, секретар режије Милка Зорић, редитељ Станко Црнобрња, уредник Слободан Хабић
* Премијерно емитовано 31.03.1986; Редакција музичког програма, уредник Слободан Хабић

170 година од рођења Милана Кујунџића Абердара, књижевника, политичара, академика
Милан Кујунџић-Абердар (Београд, 28. 02. 1842 - Београд, 26. 11. 1893) права је учио у Београду, филозофију у Бечу, Минхену, Паризу, а у Оксфорду их је завршио. У младости био један од вођа Омладинског покрета у Србији и уредник листа Млада Србадија, затим био је професор философије на Великој школи, министар, посланик, председник Народне скупштине. "Абердарем су наши оцеви звали пушку, која глас даје - вели Кујунџић у предговору своје прве књиге - Абердарем сам ја крстио своје срце док сам још ђаком био. Карактер и облик мога певања потпуно се казује овим именом." Јавни је рад Кујунџићев тројак: поетски, наставничко-научнички и новинарско-политички. Кроза све три се групе проводи једна основна мисао: савремено грађанско слободњаштво, облик европске просвећености и идеја братства као знамења општег напретка народног. Док је био министар просвете створио је Српску Краљевску Академију за науке и уметности.

Адресар ТВБ: Абердарева 1 - Занимљиве историјске податке о згради у Абердаревој 1 износе историчарка уметности Гордана Гордић и редитељ Дарко Татић, син архитекте Рајка Татића који је пројектовао ову зграду на Ташмајдану. Градња Ђачке трпезе, објекта намењеног напуштеној деци, започет је 1924. године, али је завршак спречио Други светски рат. Током окупације, Немци су здање адаптирали и користили као коњушницу, а после рата се ту уселила "Авала филм". Пошто се маја 1962. договорно са Републичким извршним већем одустало од изградње Дома телевизије на Новом Београду на простору иза зграда СИВ-а и ЦК-а према Земуну, пружена је могућност да се уз одговарајућу финансијску накнаду добије зграда "Авала-филма" на Ташмајдану, за проширење студијских капацитета Телевизије Београд.

Адаптација просторија за потребе Телевизије трајала је више од шест година, при чему ниједан зид, од подрума до крова, није био поштеђен веће или мање "обраде". У приземљу је направљен студио површине око 210 квадратних метара и простори за видео и тонску режију, за контролу камере и за команду расвете, а на спрату студио за информативне емисије, површине 110 квадратних метара, и мали најавни студио. После годину дана опирања, Урбанистички завод одобрио да се испред зграде подигне решеткасти гвоздени стуб-носач антена за везе, висине око 40 метара. Абердарева је живела мирним животом до 1990. када је уз њен бок, иза и око ње почела да се диже нова зграда, за проширене потребе Телевизије Београд. Фебруара 1996. прва се у нову плаву зграду уселила Информативна редакција, затим остали... Но, Терминал, Мастер, Режије програма, Међународна режија и Студио И - срце Телевизије и све блиско срцу остало је где је и настало. Настало 1966, нестало 1999.

* Премијерно емитовано 22.04.2005; реприза 20.04.2007;  Редакција за историографију.