Сценарио доноси депресивну слику Београда под окупацијом у којој, на трагикомичан начин, животи лекара, особља и пацијената у лудници на Губеревцу граде метафору о животу "на слободи и слободној територији". Док свуда около влада окупацијски терор, смрт и разарање материјалних вредности, дотле у овој својеврсној и апсурдној оази мира, на овом "броду лудака", влада дубоко разумевање, поштовање и брига за ближње. А када се на тај "брод" укрцају слепи путници, бегунци од окупацијске власти, проналазећи ту сигурно уточиште од интернације, прича о последњим месецима живота Петра Кочића постаје симболичка прича о сукобу добра и зла.

У првом делу ТВ филма упознајемо се са главним протагонистима, лекарима психијатриске клинике и њиховим пацијентима међу којима је свакако највиђенији књижевник Петар Кочић. Врло брзо упознајемо и његовог опонента, културног делатника из Босне и Херцеговине Косту Хермана, који се у окупираном Београду 1915. године појављује у улози заменика војног Гувермана Београда.

У другом делу телевизијског филма, сукоб са Херманом достиже трагичан врхунац. Тај амбициозан и недаровит човек који је годинама уназад прогонио Кочића због његових друштвених, политичких и књижевних акција у Босни и Херцеговини неће пропустити прилику да се напокон освети ономе кога сматра одговорним за све своје поразе.

Ако се по нечему препознају рат и окупација, онда је то по губитку и патњи коју осећају људи у рату. А у овом телевизијском филму осећање губитка имају скоро сви јунаци. Сви су они "побеђени" том дубоком раном коју носе у себи због губитка некога или нечега. За оне који бораве у душевној болници, лудило и смрт су ослобођење. За нас који то гледамо са дистанце од једног века, то је подсећање на време огромне патње. Јунаци овог филма у разним приликама говоре увек исту реченицу: "Када се овде врати Србија, све ће бити другачије..." али пред њима има још неколико година које треба преживети. Назнака тог тријумфа дата је на парадоксалан начин, у последњим кадровима телевизијског филма, када сандук са телом Петара Кочића, августа 1916. године, напушта болнички круг психијатријске болнице на Губеревцу.

Реализацијом овог телевизијског филма РТС се придружује обележавању стогодишњице смрти знаменитог српског приповедача Петра Кочића. Уједно је ово још један видљив и значајан допринос РТС-а обележавању стогодишњице Великог рата 1914-1918.

У дводелном телевизијском филму играју: Александар Ђурица као Коста Херман, Игор Ђорђевић као Петар Кочић, Тихомир Станић као др Стоимировић, Маша Дакић као Елена, Радоје Чупић као др Суботић, Јелена Ђокић као др Славка, Андријана Оливерић као Бошњаковићка, Срђан Тимаров као Душан Срезојевић, Горан Шушљик као Бурбон, Немања Оливерић као Бертолд, Александар Срећковић Кубура као Арса Лорд, Зинаида Дедакин као тетка Мара, Раде Миљанић као Димитријевић, Мирољуб Лешо као отац Прота, Бранко Јеринић као Тутуновић, Јован Јовановић као Јован, Лука Абрамовић као непознато лице, Бранка Шелић као мајка, Миона Марковић као трудница и други.

Продуцент: Драгана Богдановић
Извршни продуцент: Марија Берета

Монтажер: Тихомир Дукић
Костимограф: Сузана Глигоријевић
Сценографи: Драгослав Ивковић и Александар Цвијановић
Композитор: Зоран Симјановић
Директор фотографије је Ђорђе Арамбашић.
Писац сценарија је Вуле Журић.

Редитељ телевизијског филма је Горан Марковић.
Уредник је Милош М. Радовић

Продукција РТС 2016.