петак, 26. феб 2016, 09:50
100 сенки над Београдом: Прича о Надежди Петровић
"Не тражим љубав, мужа, човека, нити срце и поштовање, живећу само за себе и своје родитеље.. Ја хоћу да будем сликар, а не само жена, жена има доста."
Надежда Петровић је наравно имала просце, али је њена посвећеност сликарству, добротворном раду и узвишеним идејама потпуно испунила њен живот. О великој српској сликарки, њеним личним душевним узлетима и падовима, на жалост, не знамо довољно, али кроз фантастична уметничка дела наслућујемо њен огроман дар и торжествен унутрашњи свет.
Једно једино, сачувано писмо мајци, помаже у трагању за сенком прерано преминуле уметнице, али и оно открива мало, чувајући Надежду као загонетну, неостварену љубав. Крајем деветнаестог века, на европским уметничким академијама није било места за жене, јер сматрало се, како им је богомдано место, "оно" у кући.
Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као најстарије од деветоро деце историчара и политичара Димитрија Мите Петровића и учитељице Милеве Зорић. Најмлађе дете, а Надеждин брат, беше чувени Растко Петровић, даровити књижевник, сликар и дипломата.
Ујак Надеждине мајке био је Светозар Милетић, а један од мамине браће био је чувени професор Велике школе у Београду, Светозар Зорић. Када је Надежда имала једанаест година, породица се преселила у Београд.
коментари