Време је за бебе

На једном од горњомилановачких пропланака поносно стоји једна лепа кућа. Не само зато што је лепа, јер су лепе и све друге око ње, већ зато што су они који су градили ову кућу поносни родитељи четворо деце, бака и дека петоро унучади, а на Ђурђиц су им од два сина стигле још две унуке.

Породица Николић из Горњег Милановца с правом се може назвати породицом за пример. Млада Сања (24 године) је јединица. Родитељи су јој се развели док је још била дете, тако да су она и њена мама живеле саме и биле потпуно упућене једна на другу. Пред крај средње школе је упознала Мишка (31 година) који је одрастао у потпуно другачијој породици. Његови родитељи имају две ћерке и двојицу синова. Вредно су радили читавог живота да би децу отхранили и ишколовали.

Ћерке су поудавали, а са синовима направили велику кућу у којој ће моћи 3 породице да живе. Кад су се синови оженили и снаје дошле у кућу, сви радови око ње су се привели крају.

Љубав између Сање и Мишка је планула на први сусрет. Сања је тада завршавала средњу школу и планирала да се придружи мами која се одселила у Америку и настави школовање тамо. Међутим, тај план је био све мање реалан како је љубав међу њима расла, те су се после годину дана забављања одлучили за брак и заједнички живот у Мишковој породичној кући.

На једном спрату куће су уредили свој дом и одмах по завршетку радова желели принову. Нису се надали да ће морати да прођу кроз четири године борбе за потомство. "На тренутке сам била очајна. Стално сам на неким прегледима, слушам разне савете, све се надам нешто ће помоћи, а ништа не помаже. У тим тренуцима ми је значило да се чујем са мамом иако је на другом крају света, али ми је заиста значила свакодневна подршка и помоћ коју ми је пружала Мишкова мама. Иако су сви били уз мене, једини који је заиста могао да ме умири и развесели је био Мишко. И данас му се дивим колико је снаге имао за мене, а и њега је исти проблем мучио", присећа се Сања тешке четири године. "Ја сам некако одувек знао да ћемо имати бебу. Више ми је било жао што је она била толико тужна, него што још нема бебе. Можда сам зато сваки њен предлог прихватао без коментара, чак и кад ми је изгледало бесмислено", одговара Мишко.

У једном моменту је Сања решила да се одмори, да направи паузу и од званичне и од алтернативне медицине, кад је у кућу дошла нека од стријих жена из фамилије која је почела да јој прича о доктору Стевановићу из Врњачке Бање. Срећом по Сању, доктор Стевановић је одмах посумњао на синдром полицистичних јајника, што је комплексно обољење које изискује истовремено гинеколошко и ендокринолошко лечење и може угрозити целокупно здравље ако се не лечи. Уз строгу контролу и праћење лекара, Сања је кориговала свој начин исхране и, уз благо стимулисање јајника, вредности шећера у крви су стабилизоване и дошло је до овулација. После пар месеци је дошло и до трудноће.

Убрзо по овим лепим вестима је стигла још једна вест о принови од Мишковог брата и снаје. Две труднице у једној кући су значиле мању помоћ Мишковој мами, али би она радо да опет тако угађа својим снајкама. Очекивало се да ће бебе стићи у размаку од месец дана, али је освануо 16. новембар и Мишков брат је отишао са својом женом у горњомилановачко породилиште, а Мишко са својом у Чачак. Цела породица је око 14 часова постала богатија за једну девојчицу у Горњем Милановцу, и чим су стигле лепе вести одатле, заједно су се упутили у Чачак да сачекају следећу бебу. Очекивао се лак и брз порођај, али је после вишесатних покушаја да беба природно дође на свет, порођај морао бити завршен царским резом и на свет је стигла Ђурђа.

Аутори формата: Небојша Неле Гарић, Мирослав Петковић, Ненад Огњеновић
Редитељ епизоде: Јелена Столица