У тренутку када човек препозна свој позив, када га схвати као мисију и почне да ради за опште добро, његово достигнуће постаје општа вредност, а околина почиње да опажа његову снагу и величину. Такви постају хероји нашег доба, узори који младима показују да се преданим учењем и радом може постићи све.

Емисија која ће бити емитована у недељу носи назив "Украдено детињство":

Не постоји ништа озбиљније на овом свету од озбиљне и прерано одрасле деце. Живот удеси тако да прескоче детињство, и суочи их са бригама и проблемима које ни многи одрасли не умеју да реше. Загрејана соба, мека постеља, миран сан и сигурност породичног дома некако прођу мимо њих и остану им само жеља, док се носе са немаштином, болестима родитеља, а често и поругом вршњака, док у школсим дневницима уз њихова имена обично стоје одличне оцене.

Сања и Слађана Рупар живе иза последње куће у пожаревачком селу Љубичеву, до школе и назад сваког дана путују на бициклу или пешаче, по десет километара.

Иако је Сања старија три године, иду у исти, четврти разред. Мајка их је уписла у школу тек кад им је отац умро - он је сматрао да женска деца треба да остану код куће. Са мајком, и шестогодишњим братом, живе од 11.000 динара месечно.

Марицу, Милицу и Даницу Адамовић транзиција српског друштва избацила је право у рушевину на периферији Смедерева. Отац и мајка врло брзо, једно за другим, остају без посла. Сестре се старају о себи и о оболелим родитељима. У стану укупно имају 3 сијалице. Испод једне оће све три. Одлично. Знају да је једини начин да се извуку из рушевие на смедервској периферији успех у школи.

Сафет је од своје девете године стуб породице коју још чине његова болесна бака, слепа мајка и млађа сестра. У време кад друга деца тек уче таблицу множења Сафет је морао да научи како да са пензијом од 11.000 динара прехрани породицу. Јер он и купује и кува, и води мајку на лекарске прегледе, и сестру спрема и чешља за школу. И сам учи и постиже одличан успех. Он се о својој породици брине као што би то чинио њихов отац који је умро кад је Сафет имао пет година.

Кад је Зоран Антонијевић оболео од мултиплекс склерозе која га је везала за колица, и кад га је због тога оставила жена, његова ћерка Милица имала је седам, синови Милош три, а Вељко две године. Зоран никако није хтео да га сместе у неки дом, а децу распу по хранитељским породицама - изборио се за право да деца остану са њим.

Цена коју плаћају што су сачували своју породицу није мала - на себе су преузели одржавање домаћинства, деца су одлучила да се брину о оцу: да га одведу до тоалета, умију, обрију, нахране, а онда да оду у школу.

Аутор пројекта: Зоран Илић
Продуцент и уредник серијала: Сава Сајко