U trenutku kada čovek prepozna svoj poziv, kada ga shvati kao misiju i počne da radi za opšte dobro, njegovo dostignuće postaje opšta vrednost, a okolina počinje da opaža njegovu snagu i veličinu. Takvi postaju heroji našeg doba, uzori koji mladima pokazuju da se predanim učenjem i radom može postići sve.

Emisija koja će biti emitovana u nedelju nosi naziv "Ukradeno detinjstvo":

Ne postoji ništa ozbiljnije na ovom svetu od ozbiljne i prerano odrasle dece. Život udesi tako da preskoče detinjstvo, i suoči ih sa brigama i problemima koje ni mnogi odrasli ne umeju da reše. Zagrejana soba, meka postelja, miran san i sigurnost porodičnog doma nekako prođu mimo njih i ostanu im samo želja, dok se nose sa nemaštinom, bolestima roditelja, a često i porugom vršnjaka, dok u školsim dnevnicima uz njihova imena obično stoje odlične ocene.

Sanja i Slađana Rupar žive iza poslednje kuće u požarevačkom selu Ljubičevu, do škole i nazad svakog dana putuju na biciklu ili pešače, po deset kilometara.

Iako je Sanja starija tri godine, idu u isti, četvrti razred. Majka ih je upisla u školu tek kad im je otac umro - on je smatrao da ženska deca treba da ostanu kod kuće. Sa majkom, i šestogodišnjim bratom, žive od 11.000 dinara mesečno.

Maricu, Milicu i Danicu Adamović tranzicija srpskog društva izbacila je pravo u ruševinu na periferiji Smedereva. Otac i majka vrlo brzo, jedno za drugim, ostaju bez posla. Sestre se staraju o sebi i o obolelim roditeljima. U stanu ukupno imaju 3 sijalice. Ispod jedne oće sve tri. Odlično. Znaju da je jedini način da se izvuku iz ruševie na smedervskoj periferiji uspeh u školi.

Safet je od svoje devete godine stub porodice koju još čine njegova bolesna baka, slepa majka i mlađa sestra. U vreme kad druga deca tek uče tablicu množenja Safet je morao da nauči kako da sa penzijom od 11.000 dinara prehrani porodicu. Jer on i kupuje i kuva, i vodi majku na lekarske preglede, i sestru sprema i češlja za školu. I sam uči i postiže odličan uspeh. On se o svojoj porodici brine kao što bi to činio njihov otac koji je umro kad je Safet imao pet godina.

Kad je Zoran Antonijević oboleo od multipleks skleroze koja ga je vezala za kolica, i kad ga je zbog toga ostavila žena, njegova ćerka Milica imala je sedam, sinovi Miloš tri, a Veljko dve godine. Zoran nikako nije hteo da ga smeste u neki dom, a decu raspu po hraniteljskim porodicama - izborio se za pravo da deca ostanu sa njim.

Cena koju plaćaju što su sačuvali svoju porodicu nije mala - na sebe su preuzeli održavanje domaćinstva, deca su odlučila da se brinu o ocu: da ga odvedu do toaleta, umiju, obriju, nahrane, a onda da odu u školu.

Autor projekta: Zoran Ilić
Producent i urednik serijala: Sava Sajko