Svetlana Janićijević je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, navela da se u filmu razjašnjava da li je moralo da bude žrtava u bombardovanju RTS-a.

"Ja sam sigurna da ovde niko nije smeo da strada... Pre svega nije se smelo dogoditi da NATO bombarduje ovu zgradu", rekla je Janićijevićeva i dodala da je postojala i odluka Savezne vlade da zgrada RTS-a bude izmeštena od ljudstva i tehnike, a da tadašnji direktor to nije prihvatio.

"RTS je morao biti izmešten još na samom početku rata, a posebno kasnije kada je već bilo izvesno da je ova zgrada meta. I to se znalo i to su neki ljudi znali i ti ljudi pričaju u ovom filmu", istakla je Janićijevićeva.

U filmu govore i strani novinari koji su izvešavali iz RTS-a, a koji su izašli uoči bombardovanja, jer su ih njihova sedišta na vreme upozorila da ne budu na tom mestu.

"I ti novinari, izveštači i snimatelji su upozorili rukovodstvo RTS-a, dakle znalo se", navela je Janićijevićeva.

Ukazala je da nekoliko svedoka prvi put govori za ovaj film, a da je među njima novinar Si-En-Ena Bred Sandler. On prvi put govori o tome kakve su oni informacije dobijali iz svog sedišta, kakva upozorenja, sa kim je razgovarao ovde u RTS-u posle svih tih nagoveštaja da će RTS biti meta, kaže Janićijevićeva.

"On je došao na intervju potpuno spreman, sa internom prepiskom koju je tada vodio sa svojim šefovima – direktorom i predsednikom Si-En-Ena, govori i o tom nekom prvom napadu koji je zaustavljen i koji je bio planiran nekih petnaestak dana pre nego što se stvarno dogodio", rekla je Janićijevićeva.

Rukovodstvo Si-En-Ena tada je zaustavilo avione koji su maltene krenuli, jer su bili svesni da su tu i njihovi ljudi, navela je autorka filma.

Pored toga, upozoravao je i Skaj njuz, a bilo je i naših ljudi koji su radili za strance.

"Oni su svi dobili upozorenje 20. aprila da više ne ulaze u zgradu RTS-a i to im je bio jasan signal", istakla je Janićijevićeva i dodala da se Si-En-En bukvalno iselio iz zgrade RTS-a i da nije bilo jasnijeg signala od toga.

U NATO-u su posle toga tvrdili da su obavestili tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića da će bombardovati zgradu RTS-a, ali iz sedišta Alijanse ekipa filma nije dobila odgovore i dokaze za te tvrdnje.

Bilo i onih koji nisu hteli da govore 

Navela je da nijedan međunarodni sud nije osudio nikog iz NATO-a za ubijanje civila.

"Nažalost to je zakon jačeg i to je priča o međunarodna pravda samo nekakav san koji treba da dostignemo", objasnila je Janićijevićeva.

Ukazala je da je međunarodna pravda i dalje nije realnost, a da pod jurisdikcijom Međunarodnog krivičnog suda nisu najveće sile – Kina Rusija, Amerika. Dodala je da je bilo nekih pokušaja suđenja, ali su se svi poglasili nenadležnim.

"To je pored ove priče roditelja kako ovde nije suđeno na pravi način, to je još teža priča za celu Srbiju, za sve nas da smo nemoćni protiv velikih sila", naglasila je autorka filma.

Istakla je da je celu ekipu bilo veoma potresno da radi na ovom filmu.

"To je potpuno prirodno i šta je to spram tragedije 16 porodica koji 20 godina čekaju nekakve odgovore i 20 godina znaju da niko od njihovih najmilijih nije trebao da strada", rekla je Janićijevićeva.

Navela je da je bilo i onih koji nisu hteli da govore za film, kao i da deo porodica ne želi više javno da govori o ovoj temi.

"Njihov stav je da oni 20 godina čekaju odgovore koje još nisu dobili", rekla je Janićijevićeva i objasnila da roditelji veruju da tadašnjem direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću nije trebalo suditi samo za nemar, već i za nameru da te ljude tu ostavi.

Upravo tadašnji direktor i nije hteo da govori o ovoj temi, jer kako je rekao ne želi da govori za RTS.

Ni tadašnji urednik Informativnog programa nije želeo da učestvuje, rekavši da želi samo uživo da govori o tome.

Napomenula je da je sjajna ekipa radila na filmu, kao i da je film rađen vrhunskom opremom.

"Mislim da smo dobili produkciono film kojim možemo da konkurišemo svetskim produkcijama", zaključila je autorka filma "Hronika najavljene smrti".