Svaka generacija ima svoj srušeni Beograd

April 1999.

Budim se. Roletne u sobi su spuštene. Tako se, kažu, ublažava dejstvo detonacija. Koje li je doba dana? Na gramofonu je ploča sa glasom Miloša Crnjanskog. Govori pesmu "Lament nad Beogradom". Na TV ekranu su snimci razaranja Jugoslavije, snimljeni tek koji sat pre nego što ih ja sada gledam. Zgrada Radio-televizije Srbije u kojoj sam honorarno radio razorena je i gori u plamenu. Gore i bolnice, škole, fabrike... Gori hotel "Jugoslavija", toplana, kineska ambasada, mostovi... Sa gramofona glas Crnjanskog recituje:

"... Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini..."

Iz spoja slike na ekranu i zvuka gramofonske ploče javlja se ideja za film "Lament '99". Poezija utisnuta u dokument.

Njome nastavljam priču.

Maj 1999.

U ušima mi odzvanjaju reči našeg pisca Slobodana Stojanovića: "Svaka generacija ima svoj srušeni Beograd." Večeras su pogodili elektranu. Čitam Šekspirove istorijske drame uz svetlost dveju sveća na kraju dvadesetog veka:

Kralj Henri:

"Mada uzbuđeni, brigom iznureni
Naš trud je da plašljiv odahne mir i počne
Užurbani glas o novim borbama
Budućim, na daljnim, tuđim obalama..."

Struja ponovo dolazi. Na kablovskoj televiziji gledam muzičke spotove sa kanala MTV. Spotovi su puni nasilja i eksplozija. Tako valjda muzika danas najbrže dopire do ljudi. Pesme u spotovima su na raznim jezicima sveta.

Oni će, kao forma, dopuniti ovu priču.

Juni 1999.

Koji su to jezici na kojima se više ne razumemo? I koje su to pesme na jezicima onih koji danonoćno razaraju ovu zemlju? Izbor je pao na engleski, nemački, španski, francuski i italijanski. Na engleskom će biti dve pesme. Polako mi se dešifruje naslov po naslov: "Besame mucho", "Bella ciao", "Tomorrow belongs to me". Seo sam i napisao scenario. Filmska ekipa okuplja se na raznim lokacijama po gradu pošto je televizijska zgrada srušena. Producentkinja Milena, urednica Anja, direktor fotografije Bojan, kostimografkinja Mira... Pridružuju mi se na ovom teškom putu. Krećemo u obilazak ruševina birajući objekte za snimanje. Biće to najstrašnija i najspektakularnija scenografija u kojoj smo ikada snimali. Svakako i najskuplja jer u njenu cenu ulaze ljudski životi. Kako se obračunava kalkulacija za snimanje izražena u ljudskim životima?

Svi ti poginuli neotuđivi su deo ove priče.

Juli 1999.

Sredinom meseca otpočinje snimanje. I, mada je leto u punom jeku, nebo je stalno natmureno, puno nekakvih ogromnih oblaka kakve nikada do sada nisam video. Stalno proveravamo vremensku prognozu. Dobijamo potvrde da kiša neće padati. Uveče dolazimo u toplanu, postavljamo veliku rasvetu i, samo što smo sve spremili za snimanje prvog kadra, počinje da pada kiša. Rasveta se gasi i čekamo da kiša prestane. Ne staje po celu noć. Ista stvar nam se događa i u Ulici kneza Miloša gde je razoren Generalštab. Na iste se objekte vraćamo po nekoliko puta da bismo dovršili snimanje numera. Prati nas i gomila tehničkih problema, pucaju sijalice u reflektorima, zaglavljuje se stativ za kameru... Ponestaje nam sredstava...

Priča se, na trenutak, prekida.

Septembar 1999.

Ponovo smo se okupili i nastavićemo snimanje. Nebo je, ovaj put, mnogo mirnije. Uspevamo da snimimo sve segmente filma.

Priča se bliži svome kraju.

Oktobar 1999.

Otpočela je montaža. Kadrovi se sklapaju po nekakvom unutrašnjem ritmu kakav do sada nisam osetio kao reditelj. Gomila dokumentarnih snimaka koji ulaze u pesmu Crnjanskog odiše stravičnošću.

Priča polako dobija svoj oblik.

Novembar 1999.

Film je u montaži. Sklapam ga. Gledam kako pulsira. Iscrpljen sam i ne mogu da procenim šta mu još nedostaje? Dolazeći do samog kraja, u glavi mi bruji zvuk sirene za prestanak vazdušne opasnosti. Jednoličan, reski zvuk, preko kojeg se na ekranu pojavljuju imena onih koji su radili na projektu "Lament '99".

Njime se ovaj deo priče završava.

Kako da poverujemo da je opasnost prošla? I kako da ne poželimo da više nikada ne čujemo taj zvuk? Sada, na kraju dvadesetog veka, osećam se bespomoćniji nego ikada pre. Da li će naš film dopreti do svesti onih čiji potpisi ili glasovi dovode do ovakvih razaranja. Istorija uči da neće. Ova će civilizacija svoj napredak u budućnost i dalje plaćati ogromnim žrtvama. To je tako tragično tačno. Pokušavam da ne mislim o tome da bi "Lament '99" mogao imati nastavak. Ovde, ili na nekom drugom prostoru, potpuno je nebitno. Pokušavam da u mislima pobegnem od prave slike čovečanstva koje me okružuje.

Ali to nije moguće.

U Beogradu, novembra 1999. 

Marko Novaković, televizijski reditelj i odgovorni urednik Redakcije dramskog i domaćeg serijskog programa RTS-a