Slađan Vučković je tokom obeležavanja početka bombardovanja u Nišu rekao da se NATO pre 20 godina drznuo na kukavički čin - da napadne sve nas, našu decu, našu zemlju, malu ali ponositu.

Na današnji dan pre 20 godina Slađan je bio na terenu u sklopu redovnih aktivnosti vojske. Njegov posao bio je da uništava ubojita sredstva. Tada se naizgled mirno popodne pretvorilo u agoniju.

"Nisam brinuo za sebe, dao sam zakletvu državi još 1982. kao pitomac vojne škole. Brinuo sam za porodicu, suprugu i dvoje dece. Ćerka je tada imala nepunih deset, a sin nepunih pet godina", rekao je Slađan Vučković.

Seća se da je 25. aprila bilo prohladno popodne kada je čistio teren od bombi. Očistio je 106, a onda je na red stigla i ta 107. koja mu je promenila život.

U eksploziji te bombe ostao je bez obe ruke i jedne noge.

"Sećam se eksplozije i dima i kako pokušavam da nađem naočare... Krv mi se slivala niz lice, ali vidim da kolege trče prema meni. Ne osećam fizičku bol, samo bol u duši. Sada više nikad neću moći da pomilujem decu, da ih učim da crtaju, pišu, da igramo košarku", ispričao je zastavnik prve klase u penziji Slađan Vučković.

Tada su, kaže, deca još bila mala, a na njemu je bio veliki teret – kako im objasniti da im je tata drugačiji jer je radio svoj posao i uništavao bombe koje su tate neke druge dece poslale na nas.

"Posle nekoliko meseci deca su mi došla u posetu. Bio sam presrećan što ih vidim, ali i tužan što više ne mogu da ih uhvatim za ruku. Kada su otišla, plakao sam...", ispričao je Slađan Vučković.

Njegova deca su, ističe, prerano odrasla i suočila se sa surovom stvarnošću koju donosi rat.

"Nikad nisam oprostio NATO agresiju. Koliko je porodica uništila... Neka je žrtvama slava i večno im hvala", ovim rečima Slađan Vučković završio obraćanje u Nišu.