Usamljene uskršnje liturgije – šta sa onima koji veruju u Boga

Do danas u osam ujutru na uskršnju nedelju, liturgije u hramovima Srpske pravoslavne crkve u Beču su završene. Usamljene liturgije, samo sa nekoliko sveštenih lica pred praznom crkvom, dok su vernici pratili službu preko društvenih mreža.

Crkve svih hrišćanskih denominacija u Austriji, konkretno se misli na crkve kao arhitektonske objekte, nisu zatvorene u vreme restriktivnih epidemioloških mera.

I u srpske će vernici u toku dana moći da uđu na tihu usamljenu molitvu, po nekoliko na prstu jedne ruke izbrojano, uz strogu redarsku kontrolu na ulazu, koju organizuje sama Eparhija austrijska.

Svi hrišćanski vernici na svetu, i to ako imaju privilegiju da žive u zemljama hrišćanskih kultura, prolaze ovih dana kroz emotivno iskustvo bez presedana.

Gde god se pogleda, uskršnje liturgije "s publikom", kako je to bubnuo voditelj ORF-a uoči katoličkog Uskrsa, su otkazane, a crkve kao mesto fizičkog kontakta sakralnog i profanog su preseljene u digitalni prostor. Za one koji žive u drugim kulturama, tihi, opasni, cenzurisani Uskrsi ionako nisu prvina.

Ali nisu samo vernici pogođeni činjenicom da je ovaj Uskrs primoran na javnu nevidljivost. Mnogo je razočaranih agnostika, ateista, verski relaksiranih ili profesionalno sekularnih, koji veruju u religiju kao neprocenjiv elemenat društvene kohezije.

Uskrsnuti u dobroj sinergiji

Zemlje hrišćanske kulture su imale sve dobro posloženo početkom marta kad su jedna za drugom počele da uvode striktne epidemiološke mere. Čitave države, društva i ekonomije su u vlastitoj režiji "zapečaćene", onako kao što se zapečati nerentabilna fabrika, ili stan neregulisanog vlasništva.

"Dobro posloženo" se odnosi na psihološku motivaciju kao kompenzaciju za uništavanje vlastite privrede.

Sve hrišćanske zemlje su se jednog trenutka nadale kako će iz restrikcija bez premca izaći tačno kad i Bog u koga veruju i kad ne veruju: Na Uskrs 12. i Vaskrs 19. aprila.

Sekularni plan svih je bio da će, nošeni snagom verskih simbola, uskrsnuti na najveći hrišćanski praznik, zajedno sa razapetim Sinom Božjim.

Nažalost, propuštena je energija biblijskog primera. Pritisnute realnim momentom globalne distopije, vlade nisu imale drugog nego da se odreknu motivacione snage religioznog kalendara.

Sa stanovišta fizičkog sveta, to je optimistični momenat, jer time svetovne vlasti signalizuju da imaju epidemiju pod kontrolom, ili će je imati uskoro. Da je napravljeno drugačije, bila bi to poruka rezignacije - da je stanje tako teško, pa je Sveti Duh opozvao svetovne vlasti, i sad kako kome, ionako će svi jednom na Veliki sud.

Ideja je bila da se upotrebi snaga dobre parabole o obnovi. Dva puta je Hrist moćno vaskrsao ovog meseca, ali društva i ekonomije još nijednom. Simbolički poredak je porazio realni sa rezultatom 2:0.

Korona, katalizator vere?

Vera i religija u modernim društvima izraslim na istorijskim osnovama hrišćanstva su dinamične snage. Napetost prema sekularnom okviru postoji uvek, ali je u dosadnim vremenima svedena na epizode.

Unapred dva mala objašnjenja na šta se ovde misli pod nekim pojmovima. Vera i religija se razlikuju u nijansama - vera se više odnosi na privatna uverenja, religija stavlja naglasak na crkvu kao jedinstvenu moralnu zajednicu.

Drugo, hrišćanska društva su ostala latentno religiozna iako su skoro sva ustavno proklamovane sekularne države.

Ona su religiozna ne toliko u smislu tradicije i poštovanja običaja, to bi bio scenski i dramski momenat. Naprotiv, ona su religiozna utoliko što su verna jednom simboličkom sistemu bez koga njihovi članovi uopšte ne bi mogli da promišljaju svet.

Niti koje ih povezuju sa starom etičkom matricom - a religije su etike - nekad su nevidljive, ali dobro drže. Farbana jaja su i za vernika samo tradicija, dok je lančić s krstom na vratu ateiste etika.

Katolička društva, barem evropska, već dugo žive u dosadnim vremenima. Protestantska takođe, sa izuzetkom Sjedinjenih Američkih Država, gde živa religioznost daleko nadilazi vernost jednom fiksnom simboličkom sistemu.

Od raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, od pada Vizantije da i ne govorimo, pravoslavna društva nikako da se nađu u dosadnim vremenima.

Sad je epidemija korone svima podigla konfliktni potencijal u odnosima sa sekularnim političkim okvirom, pravoslavnima još i više.

Jasno je da su se države na svim stranama poslužile religioznim katalogom da ljude nateraju na disciplinu. Društva su "zapečaćena" političkim obećanjima da će "uskrsnuti" po religioznom kalendaru - Sin Božji izlazi iz groba, ljudi iz karantina, a ekonomija iz zalivenog metalnog kućišta.

To da je politika obećala takav red stvari treba shvatiti s dozom apstrakcije. Nije kancelar Kurc na časnu reč obećao Austrijancima da će ih pustiti da se rastrče okolo za Uskrs, samo je početkom marta nagovestio da će se stvari odvijati po obrascu uskrsnuća.

Nije srpski predsednik Vučić obećao Srbima da će Bog i društvo uskrsnuti zajedno, samo je nagovestio da bi to bila analogija koju dobri narodi zaslužuju.

Jedino je američki predsednik Tramp zagovarao bukvalnu simboliku i u startu govorio sad dve-tri sedmice da steknemo kolektivni imunitet, a onda zasluženi Uskrs za sve.

Sad je pitanje, ko se i koliko ljuti na državne vlasti širom hrišćanskih društava zato što nisu uspele da isporuče čudo?

Ljutnja neverujućih

Neverujući se osećaju izdanim lutanjem vlasti od metafore do parabole, ali znaju da sekularizam nema pravo da se žali ako Bog ne razgovara s njim.

Kod neverujućih ta vrsta neispunjenih obećanja koje su državne politike generalno davale u početku epidemije, rađa ljutnju nižeg ranga.

To su objave tipa - još dve sedmice, pa još tri, ne nego pet; ili deca mogu u školu sredinom maja, najkasnije 2022; ili (kancelar Kurc) sad kad smo pobedili, počinje najteže. One nerviraju, ali je jasno da iza njihovog pesimizma stoji situacija na terenu.

Ali "neverujući" iz hrišćanskih kultura su i dalje latentno religiozni, i to preko jedinstvenog etičkog koda.

Kako već dugo s religijom imaju kontakt samo posredno preko takozvanih sekularizata religije, to jest religije transformisane u kulturu, ne prepoznaju uvek religiozni mem u sebi.

Njihova očekivanja od politike su, kad prođe prvi bes, realistična. Velike epidemije se automatski prepoznaju kao biblijske situacije, pa tolerišu kad vlade pribegavaju religioznom rečniku.

Opšti stav sekularnih vlada u hrišćanskim društvima je jasan: Bogati liturgijski Uskrs je otkazan, prihvatite skromniji. Molite se kao protestanti kod kuće, njima crkva i ne treba.

Tako su ih i prepoznavali u vreme katoličke kraljice Marije Tjudor, Krvave Meri: ko izgovori Očenaš u vlastitoj kući, taj je protestant, odmah na lomaču! A sad vas države samo mole da se strpite jedan Uskrs.

Ljutnja verujućih

Ali šta sa onima koji stvarno veruju u Boga? Za one koji iz hrišćanstva ne crpu snagu etičkog uverenja, već se oslanjaju na fizičke aspekte Božje objave: Da je Logos postao Reč, da se Reč ovaplotila u Bogočoveku Isusu Hristu; da je čovek Isus dobrovoljno umro na krstu da ljude spasi greha; da je treći dan vaskrsnuo i još četrdeset dana proveo u blizini ljudi pre nego što se konačno vratio na nebo da organizuje Poslednji sud?

Zabrana uskršnjih liturgija je za njih strahoviti udarac. Fizički aspekt religije nije nešto o čemu se pregovara.

Tačno, kad Isus ustane iz groba, on kaže Mariji Magdaleni "ne dodiruj me", ali to je više semantička finesa za latentno religiozne nego za stvarne vernike.

Pravi vernici traže dodir. Liturgija je čin fizičke interakcije, asimetrična simbioza sa trojednim Bogom.

U mnogim ljutitim reakcijama ovih dana na društvenim mrežama u Srbiji česte su bile one da je pravoslavnima teže od svih drugih jer "mi pravoslavni imamo veću potrebu fizičkih blagodeti liturgije od katolika", čime se ravnodušno okreće glava od duhovnih potreba drugih hrišćana.

Katolički vernici nemaju ništa manju potrebu za fizičkom dodirom sa sakralnim.

Liturgije su kontrolisani prostor fizičkog dodira sa sakralnim. Transsupstancijacija je fizički princip, Bog ulazi u hleb i vino "tako što se nešto dogodi", kako je govorio moj profesor crkvene istorije Rupert Kliber, kad je želeo da izbegne teološke rasprave koje nikud ne bi vodile.

Kad po Hristovo telo i krv mora u digitalnu crkvu, katolički vernik nije slomljen ništa manje od pravoslavnog. Protestantima je lakše, za njih je Isus u hostiji ionako samo simbolički prisutan.

I potpuno sekularni mediji u Austriji su prošle sedmice znali da vernicima treba pružiti svu moguću utehu, da ih treba duhovno obeštetiti onoliko koliko sekularne institucije to mogu i umeju.

Tim povodom je često citirana italijanska filozofkinja Izabela Guancini, profesorka fundamentalne teologije na Katoličkom univerzitetu u Lincu.

Njena knjiga "Nežnost, filosofija meke moći" (Beck, 2019) je sad odjednom dobila novu aktuelnost pod epidemijom korone. "Obavijaju nas dve kože", kaže Guancini, fizička i kulturna.

Fizička je ona koja žudi za dodirom, kulturna je sastavljena "od simboličkih obrazaca koje je istorija ispisala po nama".

Na telu su i jedna i druga. Zato su se društva u hrišćanskim kulturama i utešila relativno brzo kad je politika "otkazala" Uskrs, jer su na svojoj "kulturnoj koži" i dalje osećali dodir sakralnog. Ali vernici odbijaju takvu racionalizaciju, oni su prema Bogu otvoreni fizičkom kožom.

Bog kao Stvoritelj, Bog kao Čovek – šta je važnije?

U epidemiološki "zapečaćenim" društvima svi vode život odricanja. Ali zato što su zamoljeni/primorani da se odreknu svetog Pričešća, vernici su se ovog Uskrsa odrekli dragocenosti više od svih drugih. Sa jednim izuzetkom, onih koji su umrli i još umiru u epidemiji kovida 19 - oni su se "odrekli" još veće dragocenosti, života. Gledano na taj način, prioriteti su život, pa Uskrs, pa sve ostalo.

E sad, zavisi kako se gleda. Jer upravo tu, u tako pretpostavljenoj hijerarhiji glavnih ciljeva leže svi takozvani nesporazumi između crkve i države ovih dana.

Za sve hrišćanske crkve je glavni prioritet spas duše, a ne spas života, pa se za njih vrednosna hijerarhija postavlja kao, prvo Uskrs, pa život pa sve ostalo. Ili: prvo duhovni život, fizički život, pa sve ostalo.

Za sve hrišćanske crkve važi dogma da je smrt već pobeđena Isusovim uskrsnućem. Smrt u stvari ne postoji, jer je ona već poništena uskrsnućem.

Stav država "prvo fizički životi, pa Uskrs, pa sve ostalo" udara u sam temelj religije, koja se već toliko toga odrekla u procesu sekularizacije i sad stoji na konceptu uskrsnuća kao na poslednjoj odbrani. Stari testament stavlja akcenat na Boga kao Stvoritelja, Novi testament na Boga koji je kao telo pobedio smrt; Uskrsnuće je teološki iznad Stvaranja.

Tu gde se prioriteti duhovnog spasa i fizičkog života sreću u konfliktu, nije realno da će ikada doći do razumevanja između crkvi i država.

Ne može se od crkve i vernika tražiti da se odrekne "onoga što je za nju i za njih najvažnije i najsvetije - svetog Pričešća", stoji u saopštenju Sinoda SPC od 23. marta.

To misli i Katolička crkva, to misle i glavne protestantske, ali su, barem javno, progutale gorku pilulu tihog Uskrsa.

Utešile su se tako da su od svetovnih vlasti (privremeno) dobile na poklon čitavu javnost, pa su se obratile ne samo vernicima nego i latentno religioznima u društvu. Prvi su oni koji, po Guancinijevoj, veru osećaju na fizičkoj koži, drugi su oni koji hrišćanstvo osećaju kao kulturnu kožu.

Pravoslavne crkve su se više mučile da se prilagode uslovima promenjene "publike" (da još jednom iskoristimo ORF-ov lapsus!) koju im je istorijska prilika bacila pred noge.

Da li je vaskršnja poslanica patrijarha Irineja pisana samo za vernike, ili i za sve latentno religiozne u srpskom društvu? Jesmo li svi njegova duhovna deca, kako stoji na kraju poslanice, ili samo oni koji dolaze na službu i pričešće, a sad sticajem strašnih okolnosti to ne mogu?

Knjiga izlaska: krv, žabe, kuga, skakavci, mrak, kovid...

Što duže epidemija kovida 19 bude trajala, što njeni efekti budu neposredniji i brži, tim više će sekularni i religiozni prioriteti dolaziti u konflikt.

Kad raste nesigurnost u sposobnost svetovnih vlasti da izađu na kraj s krizom, raste potražnja za onima koji imaju adekvatne odgovore.

A sve hrišćanske religije imaju adekvatni odgovor na sve radikalne situacije: Smrt ne postoji. Glavni cilj nije sreća na zemlji, već spas duše. Patnja je orden hrišćana, zato prestanite sa dramom, ovde ste ionako samo gosti.

Verovatna posledica će biti porast prave religioznosti. Oni iz tabora "kulturne hrišćanske kože" će prelaziti u tabor stvarno religioznih.

Za početak će se mešati među vernike više kao kripto-agnostici i kripto-ateisti, oni koji ne veruju, ali daju sve od sebe da zamisle kako svedočanstva iz Novog i Starog testamenta nisu etički kodeksi, već opisi realnog stanja stvari.

I tako će se praviti da veruju, sve dok jednog trenutka zaista ne poveruju. Ili oni, ili njihovi potomci.

Druga varijanta, slom hrišćanstva, manje je verovatna. Neke crkve sprovode inkluzivni princip, da su svi građani kulturne kože njeni, neke su za ekskluzivni, da su samo vernici njeni.

U oba slučaja, hrišćanske crkve su se dokazale kao šampioni preživljavanja u sekularizmu.

A ako hrišćanstvo ipak propadne, u nekoj prirodnoj kataklizmi koja će izbrisati mogućnost povratka na staro...?

Malo verovatno, ali sve je uvek otvoreno. U knjizi o protestantskoj etici i duhu kapitalizma (1904), Maks Veber opisuje postupak u kome je reformacija pretvorila hrišćanstvo u "prazno kućište tvrdo kao čelik", pa kaže: "Niko ne zna ko će ubuduće živeti u tom metalnom kućištu bez duha, hoće li se na kraju tog razvoja bez presedana u njega useliti potpuno novi proroci, ili će naprotiv stari ideali moćno uskrsnuti."

Možda ne za ovaj Uskrs, ali uskoro.