Усамљене ускршње литургије – шта са онима који верују у Бога

До данас у осам ујутру на ускршњу недељу, литургије у храмовима Српске православне цркве у Бечу су завршене. Усамљене литургије, само са неколико свештених лица пред празном црквом, док су верници пратили службу преко друштвених мрежа.

Цркве свих хришћанских деноминација у Аустрији, конкретно се мисли на цркве као архитектонске објекте, нису затворене у време рестриктивних епидемиолошких мера.

И у српске ће верници у току дана моћи да уђу на тиху усамљену молитву, по неколико на прсту једне руке избројано, уз строгу редарску контролу на улазу, коју организује сама Епархија аустријска.

Сви хришћански верници на свету, и то ако имају привилегију да живе у земљама хришћанских култура, пролазе ових дана кроз емотивно искуство без преседана.

Где год се погледа, ускршње литургије "с публиком", како је то бубнуо водитељ ОРФ-а уочи католичког Ускрса, су отказане, а цркве као место физичког контакта сакралног и профаног су пресељене у дигитални простор. За оне који живе у другим културама, тихи, опасни, цензурисани Ускрси ионако нису првина.

Али нису само верници погођени чињеницом да је овај Ускрс приморан на јавну невидљивост. Много је разочараних агностика, атеиста, верски релаксираних или професионално секуларних, који верују у религију као непроцењив елеменат друштвене кохезије.

Ускрснути у доброј синергији

Земље хришћанске културе су имале све добро посложено почетком марта кад су једна за другом почеле да уводе стриктне епидемиолошке мере. Читаве државе, друштва и економије су у властитој режији "запечаћене", онако као што се запечати нерентабилна фабрика, или стан нерегулисаног власништва.

"Добро посложено" се односи на психолошку мотивацију као компензацију за уништавање властите привреде.

Све хришћанске земље су се једног тренутка надале како ће из рестрикција без премца изаћи тачно кад и Бог у кога верују и кад не верују: На Ускрс 12. и Васкрс 19. априла.

Секуларни план свих је био да ће, ношени снагом верских симбола, ускрснути на највећи хришћански празник, заједно са разапетим Сином Божјим.

Нажалост, пропуштена је енергија библијског примера. Притиснуте реалним моментом глобалне дистопије, владе нису имале другог него да се одрекну мотивационе снаге религиозног календара.

Са становишта физичког света, то је оптимистични моменат, јер тиме световне власти сигнализују да имају епидемију под контролом, или ће је имати ускоро. Да је направљено другачије, била би то порука резигнације - да је стање тако тешко, па је Свети Дух опозвао световне власти, и сад како коме, ионако ће сви једном на Велики суд.

Идеја је била да се употреби снага добре параболе о обнови. Два пута је Христ моћно васкрсао овог месеца, али друштва и економије још ниједном. Симболички поредак је поразио реални са резултатом 2:0.

Корона, катализатор вере?

Вера и религија у модерним друштвима израслим на историјским основама хришћанства су динамичне снаге. Напетост према секуларном оквиру постоји увек, али је у досадним временима сведена на епизоде.

Унапред два мала објашњења на шта се овде мисли под неким појмовима. Вера и религија се разликују у нијансама - вера се више односи на приватна уверења, религија ставља нагласак на цркву као јединствену моралну заједницу.

Друго, хришћанска друштва су остала латентно религиозна иако су скоро сва уставно прокламоване секуларне државе.

Она су религиозна не толико у смислу традиције и поштовања обичаја, то би био сценски и драмски моменат. Напротив, она су религиозна утолико што су верна једном симболичком систему без кога њихови чланови уопште не би могли да промишљају свет.

Нити које их повезују са старом етичком матрицом - а религије су етике - некад су невидљиве, али добро држе. Фарбана јаја су и за верника само традиција, док је ланчић с крстом на врату атеисте етика.

Католичка друштва, барем европска, већ дуго живе у досадним временима. Протестантска такође, са изузетком Сједињених Америчких Држава, где жива религиозност далеко надилази верност једном фиксном симболичком систему.

Од распада Совјетског Савеза и Југославије, од пада Византије да и не говоримо, православна друштва никако да се нађу у досадним временима.

Сад је епидемија короне свима подигла конфликтни потенцијал у односима са секуларним политичким оквиром, православнима још и више.

Јасно је да су се државе на свим странама послужиле религиозним каталогом да људе натерају на дисциплину. Друштва су "запечаћена" политичким обећањима да ће "ускрснути" по религиозном календару - Син Божји излази из гроба, људи из карантина, а економија из заливеног металног кућишта.

То да је политика обећала такав ред ствари треба схватити с дозом апстракције. Није канцелар Курц на часну реч обећао Аустријанцима да ће их пустити да се растрче около за Ускрс, само је почетком марта наговестио да ће се ствари одвијати по обрасцу ускрснућа.

Није српски председник Вучић обећао Србима да ће Бог и друштво ускрснути заједно, само је наговестио да би то била аналогија коју добри народи заслужују.

Једино је амерички председник Трамп заговарао буквалну симболику и у старту говорио сад две-три седмице да стекнемо колективни имунитет, а онда заслужени Ускрс за све.

Сад је питање, ко се и колико љути на државне власти широм хришћанских друштава зато што нису успеле да испоруче чудо?

Љутња неверујућих

Неверујући се осећају изданим лутањем власти од метафоре до параболе, али знају да секуларизам нема право да се жали ако Бог не разговара с њим.

Код неверујућих та врста неиспуњених обећања које су државне политике генерално давале у почетку епидемије, рађа љутњу нижег ранга.

То су објаве типа - још две седмице, па још три, не него пет; или деца могу у школу средином маја, најкасније 2022; или (канцелар Курц) сад кад смо победили, почиње најтеже. Оне нервирају, али је јасно да иза њиховог песимизма стоји ситуација на терену.

Али "неверујући" из хришћанских култура су и даље латентно религиозни, и то преко јединственог етичког кода.

Како већ дуго с религијом имају контакт само посредно преко такозваних секуларизата религије, то јест религије трансформисане у културу, не препознају увек религиозни мем у себи.

Њихова очекивања од политике су, кад прође први бес, реалистична. Велике епидемије се аутоматски препознају као библијске ситуације, па толеришу кад владе прибегавају религиозном речнику.

Општи став секуларних влада у хришћанским друштвима је јасан: Богати литургијски Ускрс је отказан, прихватите скромнији. Молите се као протестанти код куће, њима црква и не треба.

Тако су их и препознавали у време католичке краљице Марије Тјудор, Крваве Мери: ко изговори Оченаш у властитој кући, тај је протестант, одмах на ломачу! А сад вас државе само моле да се стрпите један Ускрс.

Љутња верујућих

Али шта са онима који стварно верују у Бога? За оне који из хришћанства не црпу снагу етичког уверења, већ се ослањају на физичке аспекте Божје објаве: Да је Логос постао Реч, да се Реч оваплотила у Богочовеку Исусу Христу; да је човек Исус добровољно умро на крсту да људе спаси греха; да је трећи дан васкрснуо и још четрдесет дана провео у близини људи пре него што се коначно вратио на небо да организује Последњи суд?

Забрана ускршњих литургија је за њих страховити ударац. Физички аспект религије није нешто о чему се преговара.

Тачно, кад Исус устане из гроба, он каже Марији Магдалени "не додируј ме", али то је више семантичка финеса за латентно религиозне него за стварне вернике.

Прави верници траже додир. Литургија је чин физичке интеракције, асиметрична симбиоза са троједним Богом.

У многим љутитим реакцијама ових дана на друштвеним мрежама у Србији честе су биле оне да је православнима теже од свих других јер "ми православни имамо већу потребу физичких благодети литургије од католика", чиме се равнодушно окреће глава од духовних потреба других хришћана.

Католички верници немају ништа мању потребу за физичком додиром са сакралним.

Литургије су контролисани простор физичког додира са сакралним. Транссупстанцијација је физички принцип, Бог улази у хлеб и вино "тако што се нешто догоди", како је говорио мој професор црквене историје Руперт Клибер, кад је желео да избегне теолошке расправе које никуд не би водиле.

Кад по Христово тело и крв мора у дигиталну цркву, католички верник није сломљен ништа мање од православног. Протестантима је лакше, за њих је Исус у хостији ионако само симболички присутан.

И потпуно секуларни медији у Аустрији су прошле седмице знали да верницима треба пружити сву могућу утеху, да их треба духовно обештетити онолико колико секуларне институције то могу и умеју.

Тим поводом је често цитирана италијанска филозофкиња Изабела Гуанцини, професорка фундаменталне теологије на Католичком универзитету у Линцу.

Њена књига "Нежност, философија меке моћи" (Beck, 2019) је сад одједном добила нову актуелност под епидемијом короне. "Обавијају нас две коже", каже Гуанцини, физичка и културна.

Физичка је она која жуди за додиром, културна је састављена "од симболичких образаца које је историја исписала по нама".

На телу су и једна и друга. Зато су се друштва у хришћанским културама и утешила релативно брзо кад је политика "отказала" Ускрс, јер су на својој "културној кожи" и даље осећали додир сакралног. Али верници одбијају такву рационализацију, они су према Богу отворени физичком кожом.

Бог као Створитељ, Бог као Човек – шта је важније?

У епидемиолошки "запечаћеним" друштвима сви воде живот одрицања. Али зато што су замољени/приморани да се одрекну светог Причешћа, верници су се овог Ускрса одрекли драгоцености више од свих других. Са једним изузетком, оних који су умрли и још умиру у епидемији ковида 19 - они су се "одрекли" још веће драгоцености, живота. Гледано на тај начин, приоритети су живот, па Ускрс, па све остало.

Е сад, зависи како се гледа. Јер управо ту, у тако претпостављеној хијерархији главних циљева леже сви такозвани неспоразуми између цркве и државе ових дана.

За све хришћанске цркве је главни приоритет спас душе, а не спас живота, па се за њих вредносна хијерархија поставља као, прво Ускрс, па живот па све остало. Или: прво духовни живот, физички живот, па све остало.

За све хришћанске цркве важи догма да је смрт већ побеђена Исусовим ускрснућем. Смрт у ствари не постоји, јер је она већ поништена ускрснућем.

Став држава "прво физички животи, па Ускрс, па све остало" удара у сам темељ религије, која се већ толико тога одрекла у процесу секуларизације и сад стоји на концепту ускрснућа као на последњој одбрани. Стари тестамент ставља акценат на Бога као Створитеља, Нови тестамент на Бога који је као тело победио смрт; Ускрснуће је теолошки изнад Стварања.

Ту где се приоритети духовног спаса и физичког живота срећу у конфликту, није реално да ће икада доћи до разумевања између цркви и држава.

Не може се од цркве и верника тражити да се одрекне "онога што је за њу и за њих најважније и најсветије - светог Причешћа", стоји у саопштењу Синода СПЦ од 23. марта.

То мисли и Католичка црква, то мисле и главне протестантске, али су, барем јавно, прогутале горку пилулу тихог Ускрса.

Утешиле су се тако да су од световних власти (привремено) добиле на поклон читаву јавност, па су се обратиле не само верницима него и латентно религиознима у друштву. Први су они који, по Гуанцинијевој, веру осећају на физичкој кожи, други су они који хришћанство осећају као културну кожу.

Православне цркве су се више мучиле да се прилагоде условима промењене "публике" (да још једном искористимо ОРФ-ов лапсус!) коју им је историјска прилика бацила пред ноге.

Да ли је васкршња посланица патријарха Иринеја писана само за вернике, или и за све латентно религиозне у српском друштву? Јесмо ли сви његова духовна деца, како стоји на крају посланице, или само они који долазе на службу и причешће, а сад стицајем страшних околности то не могу?

Књига изласка: крв, жабе, куга, скакавци, мрак, ковид...

Што дуже епидемија ковида 19 буде трајала, што њени ефекти буду непосреднији и бржи, тим више ће секуларни и религиозни приоритети долазити у конфликт.

Кад расте несигурност у способност световних власти да изађу на крај с кризом, расте потражња за онима који имају адекватне одговоре.

А све хришћанске религије имају адекватни одговор на све радикалне ситуације: Смрт не постоји. Главни циљ није срећа на земљи, већ спас душе. Патња је орден хришћана, зато престаните са драмом, овде сте ионако само гости.

Вероватна последица ће бити пораст праве религиозности. Они из табора "културне хришћанске коже" ће прелазити у табор стварно религиозних.

За почетак ће се мешати међу вернике више као крипто-агностици и крипто-атеисти, они који не верују, али дају све од себе да замисле како сведочанства из Новог и Старог тестамента нису етички кодекси, већ описи реалног стања ствари.

И тако ће се правити да верују, све док једног тренутка заиста не поверују. Или они, или њихови потомци.

Друга варијанта, слом хришћанства, мање је вероватна. Неке цркве спроводе инклузивни принцип, да су сви грађани културне коже њени, неке су за ексклузивни, да су само верници њени.

У оба случаја, хришћанске цркве су се доказале као шампиони преживљавања у секуларизму.

А ако хришћанство ипак пропадне, у некој природној катаклизми која ће избрисати могућност повратка на старо...?

Мало вероватно, али све је увек отворено. У књизи о протестантској етици и духу капитализма (1904), Макс Вебер описује поступак у коме је реформација претворила хришћанство у "празно кућиште тврдо као челик", па каже: "Нико не зна ко ће убудуће живети у том металном кућишту без духа, хоће ли се на крају тог развоја без преседана у њега уселити потпуно нови пророци, или ће напротив стари идеали моћно ускрснути."

Можда не за овај Ускрс, али ускоро.