Kako je politika mutirala pod uticajem koronavirusa

Jedna izložba u bečkom Šenbrunu pledira za strahopoštovanje u istorijskim susretima sa epidemijama.

Dvorac Šenbrun, nekadašnja letnja rezidencija Habsburga, turistički je magnet podjednako leti i zimi. Najveća gužva je u decembru, kada se oko dvorca održava božićni, u nastavku novogodišnji sajam.

Tako je u normalnim prilikama, ali 2020. nigde, pa ni u Austriji, nije završila kao normalna godina. Zbog epidemije korone je sve otkazano, zaključano i zabranjeno.

Pretposlednjeg dana prošle godine, Šenbrun je odavao tužnu sliku, ukazima i zakonima potpuno onesposobljen da vrši svoju osnovnu funkciju - puni državnu kasu prihodima od turizma. 

Nema posetilaca, božićnih ukrasa i novogodišnjih marcipanskih prasića ispred dvorca, nema okićenih jelki, nema pesmica koje podižu raspoloženje i zaglupljuju. Nema čak ni snega, da opusteli Šenbrun pretvori u lepu sliku. 

Ono što je ostalo su kiša i smrt.

Kad su "preci korone" harali Rimskim carstvom nemačke nacije

U odsustvu normalnosti, raste potražnja za utehom. 

Zbog toga su se u Šenbrunu odlučili da na brzinu postave izložbu pod nazivom "Preci korone", o epidemijama koje su pohodile Beč - od kuge zaključno sa 17. vekom, preko variole vere zaključno sa osamnaestim, kolere kroz čitav devetnaesti, sve do njenog smrtonosnog veličanstva, Španske groznice 1918-19. 

Izložba je orgnizovana u nekadašnjoj konjušnici i hali gde su stajale reprezentativne carske kočije, od sasvim malih za prinčeve i princeze, do monumentalnih pogrebnih zaprega dostojnih faraona. 

Kako je to uteha, usred aktuelne epidemije pozivati na izložbu na kojoj se prati umiranje u prošlim epidemijama?

Da je ta postavka zamišljena kao uteha, o tome nema sumnje. Ona je religiozna u instinktu, jer tera na poniznost pred silama prirode. 

Taj karakter se vidi već u jeziku. Izložba je mogla da se zove i "Preteče korone", što bi onda bila sigurna referenca na viruse i bakterije kao nevidljive neprijatelje lišene svakog razuma, vođene slepim nagonom za razmnožavanje. 

Ali ko se pozive na koronine "pretke", taj u prvi plan gura uzročnike bolesti u antropomorfnom obliku, kao alegorije, kao zle spodobe na koje je i danas moguće nabasati u mraku. 

Glavni izložbeni objekt je izrastao iz slike "Austrija i Kolera" Leopolda Buhera iz ranog bidermajera: Alegorija Austrije kleči u molitvi, dok iza njenih leđa Kolera kao mitološka Furija s krilima, sva pozelenela od otrovnih isparenja umirućih, sipa zaraženu vodu u Dunav. 

Sama Buherova slika je potpuno beznačajna u umetničkom smislu, kao uostalom i čitava izložba, ali ona i nije tu da blista, već da posluži kao instalacija nade. 

Poruka je - takva je nekad bila kolera, pre nego što ju je ljudska nauka pobedila. Nema granica ljudskom razumu. 

Filmskim jezikom, nema intelektualnih granica za homo sapiensa u onim kratkim i sudbonosnim trenucima kad ne razmišlja kao pojedinac, narod ili nacija, već kao vrsta. Vreme korone je vreme podviga u nauci, medicini i racionalno mislećem umu. 

Bacili kao politički faktor 

Osim elementarne formule hrišćanske poniznosti u stilu strpljen-spašen dok ne priskoči nauka u pomoć, izložba u Šenbrunu poseduje i druge, prizemnije elemente. 

Ona je demokratska u osnovnoj ideji, jer pokazuje društveno nivelirajući efekat velikih epidemija kroz istoriju. Umiralo se podjednako, u sirotinjskim potleušicama i carskim odajama. 

"Od desetoro beba koje se rode u Beču, devetoro umire od boginja još u kolevci", pisao je Leopold Mocart, otac komopozitora Mocarta, ne bi li sina nagovorio da napusti Beč i vrati se kući u Salcburg. 

Mocart senior je mislio na "običnih" devet beba, ali je variola vera jednako tretirala i aristokratske. Troje dece Marije Terezije je u uzrastu od 12-16 godina umrlo od boginja. Još troje kao bebe od nedefinisanih infekcija kojima se nije znalo ni ime. I sama Marija Terezija je jedva preživela boginje. 

Na kraju, izložba u Šenbrunu je i politika, jer pokazuje autoritativni karakter profilakse u oblasti narodnog zdravlja. 

Od jednog trenutka su kroz mase evropskog stanovništva počeli da kruže specijalisti za higijenu i preventivnu medicinu. Oni su obrazovali, uveravali i molili ljude u najzaostalijim sredinama da shvate kako je neke zarazne bolesti moguće iskoreniti, ali gotovo nemoguće lečiti. 

Ali pre njih, pre tog pozadinskog rada armije seoskih učitelja i narodnih prosvetitelja, pre kurseva za pranje ruku i akcija za dezinfekciju medicinskih instrumenata, stajali su dekreti, zakoni i ukazi autoritarnih režima tog vremena.

Doba prosvetiteljstva je stvoreno u razumu, ali je njegov prvi ulazak u društvo ostvarivan diktatorskim metodama. 

Dostignuća medicine, nauke i epidemiologije, borba protiv masovnih smrtonosnih zaraza i septičkih klopki u kuhinji i ostalim mokrim jedinicama, sva su se ona izvorno zasnivala na tome da je jednog trenutka neko nešto eksperimentalno dokazao, shvatio, i našao put do politike ne bi li mu ona stavila na raspolaganje svoje logističke resurse. 

Redosled je uvek bio isti: Najpre sretna otkrića upornih pojedinaca koji su radili do iznemoglosti, onda diktatorski refleks politike koja njihova saznanja dekretom "spušta" u narod. 

Iza te dve nastupa treća faza Prosvetiteljstva u medicini, kao masovne akcije za širenje naučnih dostignuća u preventivnoj praksi. 

Pronalazak pojedinca - politička naredba - postupno zadobijanje poverenje širokih slojeva. To je bio istorijski put imunizacije i vakcinacije. 

Kraj Doba prosvetiteljstva?

Danas u vreme demokratije i suverenosti biračkog tela je ta formula nešto izmenjena: Najpre saveti struke - onda kombinacija biča i šargarepe od strane državnih vlasti - na kraju dramatična polarizacija društva oko neophodnosti propisanih mera.

Milom, silom, uveravanjem, propisima, mini ostrakizmom, raznim vrstama pritiska, politika će polako vraćati autoritarni elemenat u preventivnu medicinu. 

Neće biti zakona o obaveznoj vakcinaciji protiv kovida, barem ne odmah, ali već sada se svuda u Evropi razgovara o njenom uvođenju na mala vrata: Ne možeš u bioskop, ne prima te avio-kompanija, škola neće tvoje dete, uskraćuje ti se radno mesto, zdravstvena kasa odbija da ti pokrije troškove lečenja, ako nisi vakcinisan. 

Na dugi rok, čak i demokratske države neće imati drugog izbora nego da naređuju, ako žele da izbegnu radikalne ekonomske krize i revolucionarne društvene skokove. 

To će biti drama moderne demokratske politike u ovoj, možda i narednim godinama: Da bi spasila ljude, moraće da naredi vakcinaciju u nekom obliku. Ako naredi vakcinaciju, ojačava prkos i agresiju "anti-vaksera" i time otvara vrata potencijalnim društvenim nemirima.

Ako ne naredi vakcinaciju, reskira da novi talasi korone sistematski unište svako oživljavanje ekonomskog pogona, čime opet otvara vrata potencijalnim društvenim nemirima. 

Taj "smešni virus", kako ga zovu neki protivnici vakcinacije poseduje nezgodan potencijal da iz stroja izbaci čitavu civilizaciju homo sapiensa u onom delu gde se ona poziva na racionalni duh nauke i prosvećenosti.

Nije korona stvorila anti-vakserski blok. On je postojao i pre nje, ali je bio difuzan, razbijen, pastoralno-romantičan i ignorantsko idealistički.

I pre korone su anti-vakseri propovedali ideale povratka prirodi, "prirodne" porođaje van bolnica, sam-svoj-lekar filosofije, i pri tome preskakali činjenicu da kuga, lepra, sepsa, boginje i ebola isto dolaze iz prirode, ili da je uzročnik tetanusa cloustidium tetani takođe samo nevino čedo prirode. 

Ono što je korona, međutim, učinila, to je da je protivnike vakcinacija, imunizacija i ostalih profilaktičkih mera školske medicine ujedinila u potpuno novom društvenom pokretu anti-prosvetiteljstva. 

Austrija, Hrvatska, Srbija, Nemačka, Amerika... svuda je isto. Iako protivnici globalizma, anti-vakseri deluju globalno. 

Potpuno svejedno gde i na kom jeziku čitate "razumne tekstove o štetnosti vakcinacija", ili agresivne komentare ispod članaka koji govore o prednostima imunizacije, poruke su uvek iste: Nauka više nije poželjni kvalitet, racionalnost više nije mera razuma, medicinu su pojeli farma-koncerni, "struka" je uvreda, a politika utočište nesocijalizovanih narcisa, štetočina, i lopova. 

U Austriji i Nemačkoj se bes anti-prosvetiteljskog pokreta izliva kroz akcije „poprečno mislećih"/Querdenker, u prenosnom smislu onih koji misle "svojom glavom", van naredbi vlasti i diktata kompromitovane nauke.

"Kverdenkeri" su izrazito spremni na nasilje, posebno u Nemačkoj, gde ih se politika i policija boje i često tolerišu njihove demonstracije. 

U Americi je centar anti prosvetiteljstva difuzni lanac QAnon, puritanska i desničarska grupa koja spaja do sada nespojivo i nepostojeće, u konkretnom slučaju magiju krvi, alhemiju, mistiku i agresivne Amiše-desničare. 

U Srbiji, to je neshvatljivo pre-prosvetiteljska predstava da zemlju vode "satanisti". Ne po ljudskim merilima loši političari, jer bi to polazilo od optimističke predstave da je boljitak moguć i dostižan, već stvorenja sa direktnom autorizijom iz pakla! 

U Hrvatskoj se anti-prosvetiteljski pokret organizuje kroz jezik i negiranje funkcije jezika da prenese apstraktne misli. Odjednom više niko ništa ne razume! 

Kad je biohemičar i molekularni biolog Gordan Lauc na društvenim mrežama nedavno napisao nešto kao, "virus korone nije ni po čemu poseban, šta bi nam tek napravio neki pravi", dobio je hor agresivnih uvreda, i to upravo od onih koji negiraju postojanje koronavirusa, još jedan dokaz da nam logička misao leži na samrti! 

Kao da je bilo strašno teško razumeti niz implicitnih poruka iz te Laucove rečenice, u slobodnom prevodu: "Vidi šta nam je napravio ovaj smešni virus, zaustavio nam ekonomije, uveo recesiju, poslao čitave bataljone ljudi u nezaposlenost i siromaštvo, ispraznio škole, zapretio demokratskom poretku, razdvojio porodice, uništio kulturu i umetnost, najavio revolucije, ujedinio protivnike racionalne naučne misli i krenuo da briše Doba prosvetiteljstva iz kolektivne memorije.

Šta bi nam tek učinio neki ozbiljniji virus, od kojeg više ljudi umre, nego što ga preživi?" 

Nepoverenje kao ideologija

Jedna od političkih posledica pandemije korone do sada je rađanje i povezivanje širokog fronta nepoverenja u sve - u državne odluke, u demokratske institucije, u školsku medicinu i dosege nauke, u sposobnost racionalne misli homo sapiensa, u predstavu da je čovek zaista bio na Mesecu. 

Temeljno nepoverenje postaje nova ideologija; osamostaljena nova ideologija je na putu da postane nova religija. 

Jedan deo populacije u razvijenom svetu je spreman na vakcinaciju, drugi ne. Protivnici vakcinacije nastupaju daleko agresivnije od njenih pristaša. Mera polarizacije među njima je dubina uvreda na društvenim mrežama i parlamentarnim izborima.

Šta će napraviti državne vlasti širom sveta, barem tamo gde se one i dalje osećaju kao duhovni naslednici Doba prosvetiteljstva? Opredeliće se za fleksibilnu politiku molbi, preklinjanja, uveravanja i nagrada, a kad to ne deluje, za režim naredbi i kazni. 

Ulozi su preveliki da bi se prepustili hirovitosti duboko podeljenog elektorata. Nema sumnje da i demokratije mutiraju pod uticajem korone.