Читај ми!

Како је политика мутирала под утицајем коронавируса

Епидемија короне која је обележила крај Старе године остаје и најзначанија карактеристика Нове 2021. Једина разлика је у емоционалности – прошла је завршила у зимском песимизму, нова је дочекана са пролећним оптимизмом. Глобална имунизација на коронавирус је питање месеци, али за његове политичке последице, као што су буђење анти-просветитељства, пораст друштвеног неповерења и поларизације, нема вакцине.

Једна изложба у бечком Шенбруну пледира за страхопоштовање у историјским сусретима са епидемијама.

Дворац Шенбрун, некадашња летња резиденција Хабсбурга, туристички је магнет подједнако лети и зими. Највећа гужва је у децембру, када се око дворца одржава божићни, у наставку новогодишњи сајам.

Тако је у нормалним приликама, али 2020. нигде, па ни у Аустрији, није завршила као нормална година. Због епидемије короне је све отказано, закључано и забрањено.

Претпоследњег дана прошле године, Шенбрун је одавао тужну слику, указима и законима потпуно онеспособљен да врши своју основну функцију - пуни државну касу приходима од туризма. 

Нема посетилаца, божићних украса и новогодишњих марципанских прасића испред дворца, нема окићених јелки, нема песмица које подижу расположење и заглупљују. Нема чак ни снега, да опустели Шенбрун претвори у лепу слику. 

Оно што је остало су киша и смрт.

Kад су "преци короне" харали Римским царством немачке нације

У одсуству нормалности, расте потражња за утехом. 

Због тога су се у Шенбруну одлучили да на брзину поставе изложбу под називом "Преци короне", о епидемијама које су походиле Беч - од куге закључно са 17. веком, преко вариоле вере закључно са осамнаестим, колере кроз читав деветнаести, све до њеног смртоносног величанства, Шпанске грознице 1918-19. 

Изложба је оргнизована у некадашњој коњушници и хали где су стајале репрезентативне царске кочије, од сасвим малих за принчеве и принцезе, до монументалних погребних запрега достојних фараона. 

Kако је то утеха, усред актуелне епидемије позивати на изложбу на којој се прати умирање у прошлим епидемијама?

Да је та поставка замишљена као утеха, о томе нема сумње. Она је религиозна у инстинкту, јер тера на понизност пред силама природе. 

Тај карактер се види већ у језику. Изложба је могла да се зове и "Претече короне", што би онда била сигурна референца на вирусе и бактерије као невидљиве непријатеље лишене сваког разума, вођене слепим нагоном за размножавање. 

Али ко се позиве на коронине "претке", тај у први план гура узрочнике болести у антропоморфном облику, као алегорије, као зле сподобе на које је и данас могуће набасати у мраку. 

Главни изложбени објект је израстао из слике "Аустрија и Kолера" Леополда Бухера из раног бидермајера: Алегорија Аустрије клечи у молитви, док иза њених леђа Kолера као митолошка Фурија с крилима, сва позеленела од отровних испарења умирућих, сипа заражену воду у Дунав. 

Сама Бухерова слика је потпуно безначајна у уметничком смислу, као уосталом и читава изложба, али она и није ту да блиста, већ да послужи као инсталација наде. 

Порука је - таква је некад била колера, пре него што ју је људска наука победила. Нема граница људском разуму. 

Филмским језиком, нема интелектуалних граница за хомо сапиенса у оним кратким и судбоносним тренуцима кад не размишља као појединац, народ или нација, већ као врста. Време короне је време подвига у науци, медицини и рационално мислећем уму. 

Бацили као политички фактор 

Осим елементарне формуле хришћанске понизности у стилу стрпљен-спашен док не прискочи наука у помоћ, изложба у Шенбруну поседује и друге, приземније елементе. 

Она је демократска у основној идеји, јер показује друштвено нивелирајући ефекат великих епидемија кроз историју. Умирало се подједнако, у сиротињским потлеушицама и царским одајама. 

"Од десеторо беба које се роде у Бечу, деветоро умире од богиња још у колевци", писао је Леополд Моцарт, отац комопозитора Моцарта, не би ли сина наговорио да напусти Беч и врати се кући у Салцбург. 

Моцарт сениор је мислио на "обичних" девет беба, али је вариола вера једнако третирала и аристократске. Троје деце Марије Терезије је у узрасту од 12-16 година умрло од богиња. Још троје као бебе од недефинисаних инфекција којима се није знало ни име. И сама Марија Терезија је једва преживела богиње. 

На крају, изложба у Шенбруну је и политика, јер показује ауторитативни карактер профилаксе у области народног здравља. 

Од једног тренутка су кроз масе европског становништва почели да круже специјалисти за хигијену и превентивну медицину. Они су образовали, уверавали и молили људе у најзаосталијим срединама да схвате како је неке заразне болести могуће искоренити, али готово немогуће лечити. 

Али пре њих, пре тог позадинског рада армије сеоских учитеља и народних просветитеља, пре курсева за прање руку и акција за дезинфекцију медицинских инструмената, стајали су декрети, закони и укази ауторитарних режима тог времена.

Доба просветитељства је створено у разуму, али је његов први улазак у друштво оствариван диктаторским методама. 

Достигнућа медицине, науке и епидемиологије, борба против масовних смртоносних зараза и септичких клопки у кухињи и осталим мокрим јединицама, сва су се она изворно заснивала на томе да је једног тренутка неко нешто експериментално доказао, схватио, и нашао пут до политике не би ли му она ставила на располагање своје логистичке ресурсе. 

Редослед је увек био исти: Најпре сретна открића упорних појединаца који су радили до изнемоглости, онда диктаторски рефлекс политике која њихова сазнања декретом "спушта" у народ. 

Иза те две наступа трећа фаза Просветитељства у медицини, као масовне акције за ширење научних достигнућа у превентивној пракси. 

Проналазак појединца - политичка наредба - поступно задобијање поверење широких слојева. То је био историјски пут имунизације и вакцинације. 

Kрај Доба просветитељства?

Данас у време демократије и суверености бирачког тела је та формула нешто измењена: Најпре савети струке - онда комбинација бича и шаргарепе од стране државних власти - на крају драматична поларизација друштва око неопходности прописаних мера.

Милом, силом, уверавањем, прописима, мини остракизмом, разним врстама притиска, политика ће полако враћати ауторитарни елеменат у превентивну медицину. 

Неће бити закона о обавезној вакцинацији против ковида, барем не одмах, али већ сада се свуда у Европи разговара о њеном увођењу на мала врата: Не можеш у биоскоп, не прима те авио-компанија, школа неће твоје дете, ускраћује ти се радно место, здравствена каса одбија да ти покрије трошкове лечења, ако ниси вакцинисан. 

На дуги рок, чак и демократске државе неће имати другог избора него да наређују, ако желе да избегну радикалне економске кризе и револуционарне друштвене скокове. 

То ће бити драма модерне демократске политике у овој, можда и наредним годинама: Да би спасила људе, мораће да нареди вакцинацију у неком облику. Ако нареди вакцинацију, ојачава пркос и агресију "анти-ваксера" и тиме отвара врата потенцијалним друштвеним немирима.

Ако не нареди вакцинацију, рескира да нови таласи короне систематски униште свако оживљавање економског погона, чиме опет отвара врата потенцијалним друштвеним немирима. 

Тај "смешни вирус", како га зову неки противници вакцинације поседује незгодан потенцијал да из строја избаци читаву цивилизацију хомо сапиенса у оном делу где се она позива на рационални дух науке и просвећености.

Није корона створила анти-ваксерски блок. Он је постојао и пре ње, али је био дифузан, разбијен, пасторално-романтичан и игнорантско идеалистички.

И пре короне су анти-ваксери проповедали идеале повратка природи, "природне" порођаје ван болница, сам-свој-лекар философије, и при томе прескакали чињеницу да куга, лепра, сепса, богиње и ебола исто долазе из природе, или да је узрочник тетануса cloustidium tetani такође само невино чедо природе. 

Оно што је корона, међутим, учинила, то је да је противнике вакцинација, имунизација и осталих профилактичких мера школске медицине ујединила у потпуно новом друштвеном покрету анти-просветитељства. 

Аустрија, Хрватска, Србија, Немачка, Америка... свуда је исто. Иако противници глобализма, анти-ваксери делују глобално. 

Потпуно свеједно где и на ком језику читате "разумне текстове о штетности вакцинација", или агресивне коментаре испод чланака који говоре о предностима имунизације, поруке су увек исте: Наука више није пожељни квалитет, рационалност више није мера разума, медицину су појели фарма-концерни, "струка" је увреда, а политика уточиште несоцијализованих нарциса, штеточина, и лопова. 

У Аустрији и Немачкој се бес анти-просветитељског покрета излива кроз акције „попречно мислећих"/Querdenker, у преносном смислу оних који мисле "својом главом", ван наредби власти и диктата компромитоване науке.

"Kверденкери" су изразито спремни на насиље, посебно у Немачкој, где их се политика и полиција боје и често толеришу њихове демонстрације. 

У Америци је центар анти просветитељства дифузни ланац QAnon, пуританска и десничарска група која спаја до сада неспојиво и непостојеће, у конкретном случају магију крви, алхемију, мистику и агресивне Амише-десничаре. 

У Србији, то је несхватљиво пре-просветитељска представа да земљу воде "сатанисти". Не по људским мерилима лоши политичари, јер би то полазило од оптимистичке представе да је бољитак могућ и достижан, већ створења са директном ауторизијом из пакла! 

У Хрватској се анти-просветитељски покрет организује кроз језик и негирање функције језика да пренесе апстрактне мисли. Одједном више нико ништа не разуме! 

Kад је биохемичар и молекуларни биолог Гордан Лауц на друштвеним мрежама недавно написао нешто као, "вирус короне није ни по чему посебан, шта би нам тек направио неки прави", добио је хор агресивних увреда, и то управо од оних који негирају постојање коронавируса, још један доказ да нам логичка мисао лежи на самрти! 

Kао да је било страшно тешко разумети низ имплицитних порука из те Лауцове реченице, у слободном преводу: "Види шта нам је направио овај смешни вирус, зауставио нам економије, увео рецесију, послао читаве батаљоне људи у незапосленост и сиромаштво, испразнио школе, запретио демократском поретку, раздвојио породице, уништио културу и уметност, најавио револуције, ујединио противнике рационалне научне мисли и кренуо да брише Доба просветитељства из колективне меморије.

Шта би нам тек учинио неки озбиљнији вирус, од којег више људи умре, него што га преживи?" 

Неповерење као идеологија

Једна од политичких последица пандемије короне до сада је рађање и повезивање широког фронта неповерења у све - у државне одлуке, у демократске институције, у школску медицину и досеге науке, у способност рационалне мисли хомо сапиенса, у представу да је човек заиста био на Месецу. 

Темељно неповерење постаје нова идеологија; осамостаљена нова идеологија је на путу да постане нова религија. 

Један део популације у развијеном свету је спреман на вакцинацију, други не. Противници вакцинације наступају далеко агресивније од њених присташа. Мера поларизације међу њима је дубина увреда на друштвеним мрежама и парламентарним изборима.

Шта ће направити државне власти широм света, барем тамо где се оне и даље осећају као духовни наследници Доба просветитељства? Определиће се за флексибилну политику молби, преклињања, уверавања и награда, а кад то не делује, за режим наредби и казни. 

Улози су превелики да би се препустили хировитости дубоко подељеног електората. Нема сумње да и демократије мутирају под утицајем короне.