Istočna Azija najefikasnija u borbi protiv korone – u čemu je tajna

Uprkos geografskoj blizini i poslovnim i rodbinskim vezama sa Kinom gde je izbila epidemija, na Tajvanu, ostrvu sa oko 23 miliona stanovnika na svega 150 kilometara od Azijskog kontinenta, do sada je zabeleženo samo 480 zaraženih i sedam smrtnih slučajeva.

Osnovni razlog za to je, veruju stručnjaci, brza reakcija tajvanskih vlasti, koje su, imajući u vidu iskustvo iz 2003. godine, kada je na tom ostrvu usled SARS-a preminulo 181 ljudi, brzo preuzele mere za prikupljanje informacije o novom koronavirusu već u decembru, kada su prve vesti o pojavi nove pošasti u Kini počele da cure u javnost.

Nacionalni zdravstveni komandni centar za borbu protiv epidemije na Tajvanu je pušten u rad dan pre nego što je registrovan prvi slučaj zaraze 21. januara.

Tajvan je i brzo sproveo veliki broj testova, koji su obuhvatili ne samo one za koje se sumnjalo da su zaraženi novim koronavirusom, već i sve osobe koje su do tada bile vođene kao slučajevi gripa i obične upale pluća, kako bi se utvrdilo da li su te dijagnoze bili tačne ili se iza njih krilo novo oboljenje.

Kuriozitet je da je po izbijanju zaraze na čelo kampanje za informisanje stanovništva stao niko drugi nego (sad već bivši) podpredsednik Tajvana Čen Čien-žen, koji je po struci upravo epidemiolog i koji je u prošlosti je služio kao ministar zdravlja.

Dilema između zdravlja i ličnih sloboda

Vlasti na ostrvu između Južnog kineskog mora i Tihog okeana uvele su i sistem digitalnog praćenja obolelih i osoba koje su bile u kontaktu sa njima preko pametnih telefona. Putem njega se osobama od kojih se tražilo da ostanu u kućnom karantinu slalo upozorenje ako bi njihov telefon pokazao da su se udaljili od kuće.

Poštovanje karantina kontrolisale su i policijske patrole, a eventualnim prekršiocima pretile su drakonske novčane kazne.

Formirana je i baza podataka u kojoj su spojeni medicinski podaci građana o odlasku kod lekara i dijagnozama koje su im date sa policijskim podacima o odlascima u inostranstvo, kako bi se u najkraćem roku na osnovu kretanja zaraženih lakše mogla identifikovati potencijalna nova žarišta.

Ovaj nedemokratski sistem nadzora i praćenja, koji kao da je izašao iz Orvelove "1984.", prihvaćen je zarad više vrednosti - očuvanja života i zdravlja. Interesantno je, međutim, da između ostalog i zahvaljujući njemu, građani Tajvana nisu morali da iskuse blokade gradova i zabranu kretanja kakva je, recimo, bila uvedena u Kini.

Južna Koreja, zemlja od oko 51 miliona stanovnika, u kojoj je do sada zabeleženo samo 11.776 zaraženih i 273 mrtvih, relativno nedavno je, 2015. godine, pretrpela epidemiološku krizu u kojoj je 38 ljudi preminulo od MERS-a, pa je njen sistem za reagovanje već bio budan i dobro uigran kada se pojavio kovid 19.

Seul je od samog početka epidemije preduzeo taktiku masovnog testiranja stanovništva na virus i vrlo detaljnog istraživanja kretanja i ponašanja zaraženih kako bi mogao da brzo izoluje nove, potencijalne slučajeve. U tome je uspeo, jer su južnokorejske kompanije brzo proizvele novi test koji je omogućio da se rezultati dobiju već posle šest sati, u odnosu na prethodni kojem je trebalo preko 24 sata.

Naime, vlada je odmah okupila više institucija i kompanija iz oblasti biomedicine i stavila im na raspolaganje velike svote novca kako bi one po hitnom postupku izradile novi test za koronavirus koji bi omogućio da se rezultati dobiju brže.

Kada je jedna od kompanija u tome uspela, njena nova tehnologija je odmah predata na korištenje drugim preduzećima i institutima da bi se u što kraćem roku proizvelo što više testova. Time je, uprkos velikom broju kineskih turista, Južna Koreja brzo neutralisala prvi talas epidemije.

Kasnije, kada je postalo jasno da će zbog širenja virusa u hrišćanskoj religioznoj grupi Šinčonđi u dvoipomilionskom gradu Degu, koja je organizovala masovne događaje u kojima su učestvovale hiljade vernika, zemlji preti velika zdravstvena kriza usled drugoga talasa, slično Tajvanu, uprkos snažnim protestima, u upotrebu je uvedena aplikacija kojom je masovno praćeno kretanje građana.

Štaviše, vlada je učinila digitalne podatke obolelih javno dostupnim, što je privatnim firmama omogućilo da kreiraju aplikacije koje građanima koje ih poseduju omogućuju da vide da li se negde u njihovoj blizini, na primer na rastojanju do 100 metara, nalazi ili nalazio neko za koga je potvrđeno da je zaražen.

Takođe, zdravstveni organi unosili su fotografije zaraženih u bazu podataka sa snimcima dobijenim putem sigurnosnih kamera, čime su mogli da otkriju kuda su se oni kretali, bez da ih intervjuišu.

Istovremeno sa upotrebom tih elektronskih sistema za nadgledanje, korejske vlasti su dozvolile neometan rad restorana, prodavnica i škola, minimizirajući uticaj epidemije na ekonomiju i obrazovanje.

U toj zemlji su polovinom aprila čak održani i parlamentarni izbori na kojima je, uprkos potencijalnoj opasnosti od virusa, izlaznost bila 66 odsto. U organizovanju izbora učestvovalo je preko pola miliona ljudi, a oni su održani na 14.000 izbornih mesta uz mere kao što su dezinfekcija prostorija, merenje temperature, dezinfekcija ruku i održavanje odstojanja među glasačima.

Disciplina stanovništva

Hongkong, velegrad od sedam i po miliona stanovnika, uprkos tome što ga je u januaru, kada je virus već prouzrokovao haos u Vuhanu, posetilo čak dva i po miliona ljudi iz drugih delova Kine, malom prostoru i prenaseljenosti, uspeo je da ograniči broj zaraženih na svega 1.106, uz samo četiri smrtna slučaja.

Kao i Južna Koreja i Tajvan, mada je privremeno zatvorio škole i aerodrom, Hongkong nije uveo prisilna ograničenja u kretanju.

Mada mu je kada se pojavio novi koronavirus zapretila katastrofa zbog političke nestabilnosti prouzrokovane višemesečnim protestima i nedostatka organizacije usled nje, sećanje na epidemiju SARS-a iz 2003. kada je grad imao 299 žrtava, kao i ranije smrtonosne epidemije gripa, navelo je lokalno stanovništvo da se ponaša maksimalno disciplinovano kada su u pitanju nošenje maski, rad od kuće, izbegavanje nepotrebnih kontakata i masovnog okupljanja.

Takođe, honkonške vlasti su od osoba koje su doputovale iz inostranstva i koje su bile obavezne da se samoizoluju tražile da nose elektronske lokatore, kao dokaz da ne izlaze iz kuće.

Japan je iskusio puno problema u borbi protiv novog koronavirusa kao što su nedostatak zaštitne opreme za medicinsko osoblje i testova za virus (zbog čega je u Zemlji izlazećeg Sunca prosečno testirano čak 11 puta manje građana dnevno nego u Južnoj Koreji), propusti u karantinisanju obolelih ili nedostatak kreveta u intezivnoj nezi.

Reakciju Japana na novi virus delimično je omeo i problem održavanja Olimpijskih igara, koje su bile zakazane za kraj jula ove godine, usled čega su vlasti tokom celog februara i tokom prvih nedelja marta nastojale da se uzdrže od uvođenja strožih mera i vanrednog stanja.

Kada su u četvrtoj nedelji marta odložene Olimpijske igre, centralna i lokalne vlade, koje su do tada zahtevale samo uzdržavanje od odlaska na masovne skupove, počele su da traže od građana da se uzdrže i od putovanja u druge gradove i rade od kuće, da bi u drugoj nedelji aprila bilo uvedeno i vanredno stanje, tokom kojeg, međutim, nije bili policijskog časa i kažnjavanja.

Umesto toga, centralna i lokalne vlasti su zahtevale i molile vlasnike restorana, kafića, noćnih klubova, kao i velike trgovinske lance poput robnih kuća i tržnih centara, da prestanu sa radom, s ciljem da se kontakti između građana smanje između sedamdeset i osamdeset posto.

Pozivi, molbe i preporuke, uz povremeni pritisak preko medija na neposlušne, čini se, uglavnom su urodili plodom zahvaljujući tradicionalno dobroj disciplini i poslušnosti stanovništva.

Tako je Japan, koji ima 127 miliona stanovnika, zasad, zvanično, zabeležio nešto više od 17.100 zaraženih, uz 916 mrtvih, zbog čega se može smatrati uspešnim u zauzdavanju kovida 19, naročito kada se uzme u obzir da nije primenjivao ni kaznene mere, ni mere praćenja stanovništva.

Zajedničke odlike uspešnih

Ono što je zajedničko svim ovim zemljama i oblastima je da su u većoj ili manjoj meri ranije bile ugrožene od strane drugih koronavirusa - SARS-a i MERS-a (ali i ptičjeg i svinjskog gripa), što je njihove medicinske službe navelo da se bolje pripreme za sličan budući problem.

Sociološki gledano, te prostore, mada su od Drugog svetskog rata naovamo izloženi snažnom zapadnom kulturnom, političkom i ekonomskom uticaju, i dalje u mnogim elementima svakodnevnog života prožimaju tradicionalne konfučijanske vrednosti.

Strožije vaspitanje dece inspirisano starim konfučijanskim porodičnim vrednostima, u kojem se, i kod kuće i u školi, insistira na disciplini i društvenom konformizmu, čini populacije Istočne Azije, generalno gledano, u poređenju sa drugima delovima sveta, disciplinovanijim i poslušnijim u odnosu na društvene autoritete (uključujući tu i vladu, odnosno, državu).

Otud, stanovništvo u Istočnoj Aziji više prati sugestije državnih organa i, tradicionalno, lakše prihvata nadzor i mešanje države u privatnu sferu.

Takođe, istočno-azijske države i oblasti od ranije imaju običaj nošenja hirurških maski u svakodnevnom životu, čak i kad nema epidemija. One se dosta proizvode i generalno su lako dostupne - često se mogu kupiti ne samo u apotekama i dragstorima, već i običnim samoposlugama.

Naime, stanovnici istočne Azije puno nose maske kao zaštitu od polenske groznice i prehlada, naročito u vreme kada zbog važnog posla ili prijemnih ispita ne smeju da dozvole sebi da se razbole.

Mnogi to čine i nakon što su se prehladili, iz obzira prema drugima. U poslednje vreme hirurške maske se prave i tako da mogu da pruže izvesnu zaštitu od atmosferskog zagađenja, tako da je i to jedan od važnih motiva zbog kojih ih građani Istočne Azije nose i u epidemiološki redovnim uslovima.

Region Istočne Azije ima i kulturu relativno rezervisanog ophođenja prema drugima na javnim mestima - stanovnici Istočne Azije pozdravljaju se naklonom, bez rukovanja, grljenja i ljubljenja, i sa partnerima s kojima su u vezi se manje intimno odnose pred drugima nego što je to slučaj na Zapadu.

Zato se može reći da iza relativnog uspeha istočnoazijskih država i oblasti u zauzdavanju koronavirusa, pored brze reakcije zdravstvenih organa i ranijih epidemioloških iskustava iz kojih su izvučene važne lekcije, leže i dobra opšta disciplina stanovništva i kultura vezana za higijenu i odnos prema drugima, kao i relativno elastičnije shvatanje ličnih sloboda nego na Zapadu.