Источна Азија најефикаснија у борби против короне – у чему је тајна

Земље и области Далеког истока, попут Јужне Кореје, Хонгконга, Тајвана и Јапана, за сада предводе свет када је у питању ефикасност у борби против ковида 19. Шта се од њих може научити?

Упркос географској близини и пословним и родбинским везама са Кином где је избила епидемија, на Тајвану, острву са око 23 милиона становника на свега 150 километара од Азијског континента, до сада је забележено само 480 заражених и седам смртних случајева.

Основни разлог за то је, верују стручњаци, брза реакција тајванских власти, које су, имајући у виду искуство из 2003. године, када је на том острву услед САРС-а преминуло 181 људи, брзо преузеле мере за прикупљање информације о новом коронавирусу већ у децембру, када су прве вести о појави нове пошасти у Кини почеле да цуре у јавност.

Национални здравствени командни центар за борбу против епидемије на Тајвану је пуштен у рад дан пре него што је регистрован први случај заразе 21. јануара.

Тајван је и брзо спровео велики број тестова, који су обухватили не само оне за које се сумњало да су заражени новим коронавирусом, већ и све особе које су до тада биле вођене као случајеви грипа и обичне упале плућа, како би се утврдило да ли су те дијагнозе били тачне или се иза њих крило ново обољење.

Куриозитет је да је по избијању заразе на чело кампање за информисање становништва стао нико други него (сад већ бивши) подпредседник Тајвана Чен Чиен-жен, који је по струци управо епидемиолог и који је у прошлости је служио као министар здравља.

Дилема између здравља и личних слобода

Власти на острву између Јужног кинеског мора и Тихог океана увеле су и систем дигиталног праћења оболелих и особа које су биле у контакту са њима преко паметних телефона. Путем њега се особама од којих се тражило да остану у кућном карантину слало упозорење ако би њихов телефон показао да су се удаљили од куће.

Поштовање карантина контролисале су и полицијске патроле, а евентуалним прекршиоцима претиле су драконске новчане казне.

Формирана је и база података у којој су спојени медицински подаци грађана о одласку код лекара и дијагнозама које су им дате са полицијским подацима о одласцима у иностранство, како би се у најкраћем року на основу кретања заражених лакше могла идентификовати потенцијална нова жаришта.

Овај недемократски систем надзора и праћења, који као да је изашао из Орвелове "1984.", прихваћен је зарад више вредности - очувања живота и здравља. Интересантно је, међутим, да између осталог и захваљујући њему, грађани Тајвана нису морали да искусе блокаде градова и забрану кретања каква је, рецимо, била уведена у Кини.

Јужна Кореја, земља од око 51 милиона становника, у којој је до сада забележено само 11.776 заражених и 273 мртвих, релативно недавно је, 2015. године, претрпела епидемиолошку кризу у којој је 38 људи преминуло од МЕРС-а, па је њен систем за реаговање већ био будан и добро уигран када се појавио ковид 19.

Сеул је од самог почетка епидемије предузео тактику масовног тестирања становништва на вирус и врло детаљног истраживања кретања и понашања заражених како би могао да брзо изолује нове, потенцијалне случајеве. У томе је успео, јер су јужнокорејске компаније брзо произвеле нови тест који је омогућио да се резултати добију већ после шест сати, у односу на претходни којем је требало преко 24 сата.

Наиме, влада је одмах окупила више институција и компанија из области биомедицине и ставила им на располагање велике своте новца како би оне по хитном поступку израдиле нови тест за коронавирус који би омогућио да се резултати добију брже.

Када је једна од компанија у томе успела, њена нова технологија је одмах предата на кориштење другим предузећима и институтима да би се у што краћем року произвело што више тестова. Тиме је, упркос великом броју кинеских туриста, Јужна Кореја брзо неутралисала први талас епидемије.

Касније, када је постало јасно да ће због ширења вируса у хришћанској религиозној групи Шинчонђи у двоипомилионском граду Дегу, која је организовала масовне догађаје у којима су учествовале хиљаде верника, земљи прети велика здравствена криза услед другога таласа, слично Тајвану, упркос снажним протестима, у употребу је уведена апликација којом је масовно праћено кретање грађана.

Штавише, влада је учинила дигиталне податке оболелих јавно доступним, што је приватним фирмама омогућило да креирају апликације које грађанима које их поседују омогућују да виде да ли се негде у њиховој близини, на пример на растојању до 100 метара, налази или налазио неко за кога је потврђено да је заражен.

Такође, здравствени органи уносили су фотографије заражених у базу података са снимцима добијеним путем сигурносних камера, чиме су могли да открију куда су се они кретали, без да их интервјуишу.

Истовремено са употребом тих електронских система за надгледање, корејске власти су дозволиле неометан рад ресторана, продавница и школа, минимизирајући утицај епидемије на економију и образовање.

У тој земљи су половином априла чак одржани и парламентарни избори на којима је, упркос потенцијалној опасности од вируса, излазност била 66 одсто. У организовању избора учествовало је преко пола милиона људи, а они су одржани на 14.000 изборних места уз мере као што су дезинфекција просторија, мерење температуре, дезинфекција руку и одржавање одстојања међу гласачима.

Дисциплина становништва

Хонгконг, велеград од седам и по милиона становника, упркос томе што га је у јануару, када је вирус већ проузроковао хаос у Вухану, посетило чак два и по милиона људи из других делова Кине, малом простору и пренасељености, успео је да ограничи број заражених на свега 1.106, уз само четири смртна случаја.

Као и Јужна Кореја и Тајван, мада је привремено затворио школе и аеродром, Хонгконг није увео присилна ограничења у кретању.

Мада му је када се појавио нови коронавирус запретила катастрофа због политичке нестабилности проузроковане вишемесечним протестима и недостатка организације услед ње, сећање на епидемију САРС-а из 2003. када је град имао 299 жртава, као и раније смртоносне епидемије грипа, навело је локално становништво да се понаша максимално дисциплиновано када су у питању ношење маски, рад од куће, избегавање непотребних контаката и масовног окупљања.

Такође, хонконшке власти су од особа које су допутовале из иностранства и које су биле обавезне да се самоизолују тражиле да носе електронске локаторе, као доказ да не излазе из куће.

Јапан је искусио пуно проблема у борби против новог коронавируса као што су недостатак заштитне опреме за медицинско особље и тестова за вирус (због чега је у Земљи излазећег Сунца просечно тестирано чак 11 пута мање грађана дневно него у Јужној Кореји), пропусти у карантинисању оболелих или недостатак кревета у интезивној нези.

Реакцију Јапана на нови вирус делимично је омео и проблем одржавања Олимпијских игара, које су биле заказане за крај јула ове године, услед чега су власти током целог фебруара и током првих недеља марта настојале да се уздрже од увођења строжих мера и ванредног стања.

Када су у четвртој недељи марта одложене Олимпијске игре, централна и локалне владе, које су до тада захтевале само уздржавање од одласка на масовне скупове, почеле су да траже од грађана да се уздрже и од путовања у друге градове и раде од куће, да би у другој недељи априла било уведено и ванредно стање, током којег, међутим, није били полицијског часа и кажњавања.

Уместо тога, централна и локалне власти су захтевале и молиле власнике ресторана, кафића, ноћних клубова, као и велике трговинске ланце попут робних кућа и тржних центара, да престану са радом, с циљем да се контакти између грађана смање између седамдесет и осамдесет посто.

Позиви, молбе и препоруке, уз повремени притисак преко медија на непослушне, чини се, углавном су уродили плодом захваљујући традиционално доброј дисциплини и послушности становништва.

Тако је Јапан, који има 127 милиона становника, засад, званично, забележио нешто више од 17.100 заражених, уз 916 мртвих, због чега се може сматрати успешним у зауздавању ковида 19, нарочито када се узме у обзир да није примењивао ни казнене мере, ни мере праћења становништва.

Заједничке одлике успешних

Оно што је заједничко свим овим земљама и областима је да су у већој или мањој мери раније биле угрожене од стране других коронавируса - САРС-а и МЕРС-а (али и птичјег и свињског грипа), што је њихове медицинске службе навело да се боље припреме за сличан будући проблем.

Социолошки гледано, те просторе, мада су од Другог светског рата наовамо изложени снажном западном културном, политичком и економском утицају, и даље у многим елементима свакодневног живота прожимају традиционалне конфучијанске вредности.

Строжије васпитање деце инспирисано старим конфучијанским породичним вредностима, у којем се, и код куће и у школи, инсистира на дисциплини и друштвеном конформизму, чини популације Источне Азије, генерално гледано, у поређењу са другима деловима света, дисциплинованијим и послушнијим у односу на друштвене ауторитете (укључујући ту и владу, односно, државу).

Отуд, становништво у Источној Азији више прати сугестије државних органа и, традиционално, лакше прихвата надзор и мешање државе у приватну сферу.

Такође, источно-азијске државе и области од раније имају обичај ношења хируршких маски у свакодневном животу, чак и кад нема епидемија. Оне се доста производе и генерално су лако доступне - често се могу купити не само у апотекама и драгсторима, већ и обичним самопослугама.

Наиме, становници источне Азије пуно носе маске као заштиту од поленске грознице и прехлада, нарочито у време када због важног посла или пријемних испита не смеју да дозволе себи да се разболе.

Многи то чине и након што су се прехладили, из обзира према другима. У последње време хируршке маске се праве и тако да могу да пруже извесну заштиту од атмосферског загађења, тако да је и то један од важних мотива због којих их грађани Источне Азије носе и у епидемиолошки редовним условима.

Регион Источне Азије има и културу релативно резервисаног опхођења према другима на јавним местима - становници Источне Азије поздрављају се наклоном, без руковања, грљења и љубљења, и са партнерима с којима су у вези се мање интимно односе пред другима него што је то случај на Западу.

Зато се може рећи да иза релативног успеха источноазијских држава и области у зауздавању коронавируса, поред брзе реакције здравствених органа и ранијих епидемиолошких искустава из којих су извучене важне лекције, леже и добра општа дисциплина становништва и култура везана за хигијену и однос према другима, као и релативно еластичније схватање личних слобода него на Западу.