Potresna ispovest novinara iz Bergama: Ovde smo rukom dotakli smrt...

Kada ste u redakciji primetili da se dešava nešto neobično i dramatično?

– Poslednje nedelje februara zabeleženi su prvi slučajevi zaraze u gradiću Alzano Lombardo, to je prva bolnica koja je primila dva pacijenta, koji su bili pozitivni na kovid i u kojoj je i preminula prva osoba. Tada smo shvatili da koronavirus nije više samo u Kini, nego da je stigao i kod nas, ali još uvek nismo imali percepciju dramatičnosti situacije. Ideja je tada bila da grad ostane otvoren, a da se maksimalno zatvori ta zona – počeo je priču Bonasi za RTS.

Prošlo je samo sedam dana i percepcija da se radi samo o jačem gripu koji pogađa starije ljude se pretvorila u lavinu, u cunami koji je ušao u sve naše kuće, donoseći nam neverovatno razaranje jer se zaraza proširila neverovatnom brzinom. Samo deset dana nakon prvih slučajeva sve se promenilo.

Promenilo se i unutar naše redakcije jer smo poslednje nedelje februara imali jednog kolegu kome nije bilo dobro – klasičan kašalj i slično, pa smo mislili da ima grip. Međutim, on se teže razboleo, ostao je kod kuće i skoro svi ostali novinari su počeli istovremeno da se osećaju loše. To je bilo vrlo zabrinjavajuće jer smo počeli da shvatamo da nešto zaista nije u redu. Posle nedelju dana prva bolesna osoba je dobila pozitivan rezultat na kovid i tada smo shvatili da su svi drugi takođe bili zaraženi.

Zaraza je bila toliko proširena da se bris nije radio nikome, sem onima koji su primani u bolnicu, tako da druge kolege nemaju potvrdu brisa da su bili bolesni, ali to je evidentno. Odjednom su svi novinari iz hronike bili bolesni. Mi smo se na neki način pripremili nekoliko dana pre toga, pretpostavljajući da se zaraza može raširiti i kako bi smo mogli da garantujemo objavljivanje novina, probali smo da radimo od kuće – taj klasičan smartworking.

Simulirali smo izdavanje novina i bez novinara u redakciji i funkcionisalo je. Na svu sreću, pa smo uradili tu probu, jer nam se sve desilo praktično preko noći. U podne je stigao rezultat testa o pozitivnosti na kovid, a mi smo morali da zatvorimo novine do ponoći.

Bio sam u smeni tog dana, sećam se vrlo dobro svega, pozvali su me i generalni direktor i predsednik i pitali su me da li ću moći da izdam novine, rekao sam da hoću, da je to ogroman izazov i odlučio sam da ostanem u redakciji i od tada više bukvalno nisam izašao odavde. Bio sam jedina osoba koja je uvek bila prisutna, onda mi se pridružilo još dvoje kolega i evo – do današnjeg dana koordiniramo našim novinarima kojih je 50 i koji rade od kuće.

Kako i u čemu se promenio vaš list?

– List se baš dosta promenio jer smo morali da bukvalno revolucioniramo organizaciju redakcije koja je bila organizovana kao interna redakcija, spoljna, hronika, sport. Bilo je jasno da sa zatvaranjem zemlje mnoge sekcije nisu više imale vesti. Sport se zaustavio tako da su se ti novinari prebacili na druge sektore i isto tako deo interne i spoljne redakcije.

Kreirali smo, na samim prvim stranicama novina, jednu sekciju koja je potpuno bila posvećena kovidu u Bergamu i okolini. Počeli smo da dajemo sveže vesti građanima Bergama, servisne i istovremeno smo napravili stranice "Društva". Postojala je distanca između ljudi, svi su bili izolovani i jedini instrument koji je omogućavao komunikaciju smo bili mi. To je stvorilo određeni feeling i odnos između nas i naših čitalaca, koji je istorijski jak, ali u ovom periodu se eksponencijalno povećao.

Kako smo to primetili? Povećanom prodajom lista na trafikama… iako su ljudi bili u izolaciji, izlazili su bar na pet minuta da kupe novine. Takođe smo doživeli pravi bum onlajn pretplata, a za nas je možda najvažnije, sa profesionalne tačke gledišta, to što smo svaki dan dobijali na desetine pohvala, poruka kojima su nas hrabrili, nešto što se godinama nije dešavalo kada je reč o novinama.

Postali ste neka vrsta oslonca za ljude, da li su vas zvali da vas pitaju stvari koje mnogima nisu bile jasne, da li su od vas tražili objašnjenja?

– Svaki put kada bi premijer Konte pričao na TV-u, mi smo dobijali ogroman broj telefonskih poziva, mejlova, poruka… svi su smatrali da L'eco di Bergamo na ovoj teritoriji može bolje da objasni ono što su na nacionalnom nivou objašnjavali naši političari.

To je bilo neverovatno. Dali su nam veliki autoritet, ali to nije nešto čime se ponosimo, mi smo zapravo postali neka vrsta komšija, koje su vrlo informisane i koje možete da zovete u pomoć. Nismo više bili novinari – bili smo prijatelji, komšije, rodbina koja ima mogućnost da ima više informacija u odnosu na druge. Ušli smo u kuće ljudi i to je očigledno napravilo fantastičan odnos između nas i naših čitalaca.

Vi, koji ste sve ovo pratili u Bergamu i okolini, možete li da kažete šta se zapravo dogodilo, počevši od prvog pacijenta u Kodonju, pa preko ostalih mesta koja nisu proglašena crvenom zonom?

– Rekonstrukcija dešavanja nakon što se nešto desilo je teška, lako je polemisati kada želimo da imamo određenu ideju i ta ideja postaje ideologija. Ali garantujem vam da, ko je preživeo ovaj cunami kao mi, nema želju da ulazi u polemike jer postoje vrednosti koje su veće od toga, a to je 5.700 preminulih, tu je na hiljade doktora i medicinskih sestara koji su se borili za naše građane.

Mi svakako hoćemo pravdu, ali pravdu koja traži istinu, a ne polemiku. Niko od nas, pa ni L'eco di Bergamo, nije insistirao na tome da traži razlog i shvati ko je kriv za sve ovo. Ne. Bila je to užasno nasilna situaciju za koju nismo bili pripremljeni. Da li je trebalo da budemo? Ne znam. Možda sada treba da budemo spremniji, sigurno i jesmo što se zdravstva tiče i što se tiče mogućnosti da izlečimo ljude koji oboljevaju od kovida. Ono što, pak, mislim da je uznemirujuće, jeste da još nismo u mogućnosti da dobro organizujemo testiranja – sierološke analize i briseve.

Da li ste tokom epidemije ušli u neku kovid bolnicu u Bergamu i okolini?

– Da, da. Ušli smo u sve bolnice, ali uvek "na vrhovima prstiju" (tiho i oprezno), uvek to kažem jer ja koji radim u ovom listu srećem moje čitaoce na ulici, kada idem u supermarket, u školi, na raznim drugim mestima, tako da imam veliku odgovornost prema njima, veću od onih koji rade u nacionalnim dnevnim listovima ili međunarodnim i koji mogu da objave i dramatične slike. Oni nemaju način da se sretnu sa senzibilitetom tih ljudi. Mi imamo, tako da smo svuda ušli, uradili sve što je trebalo, ali kada smo objavljivali informacije, uvek smo bili vrlo obazrivi da na neki način ne uvredimo ili povredimo još više naše građane, koji su ionako imali ogroman teret na srcu.

Kako je uticalo na vas sve ono što ste videli u bolnicama?

– Uvek se kaže da novinar mora da zadrži distancu između onoga što vidi, što doživljava i onoga što piše, da bi bio slobodan da na najbolji način iznese istinu. Ja u ovoj fazi kažem suprotno, ja sam mogao da kažem istinu jer sam na svojoj koži osetio ono što su osetili moji čitaoci. Doživeo sam smrt tri drage osobe, dve u istom danu, tako da sam verifikovao – doživeo sam na svojoj koži ono o čemu je trebalo da pišem.

Bergamo je, nažalost, postao poznat svetu po slikama vojnih kamiona koji su prevozili preminule. Da li ste i tada bili prisutni?

– Bili smo, na tim kamionima su bili i moji preminuli rođaci, svi smo plakali pred tom scenom. Nema reči kojima bi se to moglo prokomentarisati. Bio je to delikatan momenat, koji smo svi ovde teško preživeli. Moram da kažem da Bergamo u svom DNK ima snagu i volju da odreaguje u svakoj situaciji. U prošlosti su se, da tako kažem, često šalili na naš račun jer smo poznati kao veliki radnici. Ovde ima mnogo građevinskih firmi, gradilišta na koje ljudi stižu jako rano ujutru, ima puno zidara, tako da mi imamo tu sposobnost konstrukcije. To je važno.

Mi ćemo umeti da sve ponovo izgradimo, ono što je najbitnije, jeste da to ne bude kao pre, jer sada imamo veću spoznaju i svest o tome šta nam se desilo. Voleo bih da svi imaju tu svest i tamo gde se nije dogodilo ovo što se nama desilo. To je veoma važno jer se može vaskrsnuti i mislim da je jedan od prvih koraka koji će učiniti Bergamo, to je zapravo nešto što je grad odlučio, da će se kandidovati za Prestonicu kulture zajedno sa Brešom 2023. godine. I to je stvarno vrlo interesantno – mi smo kao gradovi istorijski pomalo protivnici i u samom sportu, što se naših fudbalskih klubova tiče. Tako da smo odlučili da uradimo nešto vrlo neobično, da pokažemo kako je moguće biti ujedinjen u nevolji i kako zajedno možemo početi ispočetka.

Iza vas stoji zastava na kojoj piše "Mi volimo Bergamo", o čemu je reč?

– To je zastava koja se nalazi na prozorima mnogih kuća u Bergamu i okolini. To je inicijativa koju je osmislila naša redakcija. U martu su ovde vladali bol i tuga, tišina, poštovanje… Nismo imali potrebu ni za kakvim inicijativama jer nas je bol sve ujedinio na prirodan način. U momentu kada smo videli tračak nade, neki pozitivan znak, L'eco di Bergamo je dao podsticaj da nas ovo negativno iskustvo ujedini u izražavanju bliskosti.

Predložili smo da napravimo jednu zastavu i naši čitaoci su mogli da glasaju između tri modela. Izabrali su ovaj, urađen na svili sa jezera Komo, i to je poklon preduzetnika. Napravili smo 100.000 zastava, ali da smo ih uradili i više, sve bi otišle. Davali smo ih kao poklon uz list i to je izraz bliskosti stanovnika Bergama i njihove zajednice, našeg lista i znak novog početka za sve nas.

Napravili ste još jednu izvanrednu stvar koja se zove Memoriale (Spomen) i koja postoji u digitalnom i fizičkom obliku, video-bim pored zgrade vašeg lista.

– U ovoj zoni je bio zaista ogroman broj preminulih i to nas je dovelo do toga da osmislimo ovaj spomen. Realni broj preminulih koje smo otkrili i analizirali… Naime, jedan naš kolega je uradio to istraživanje idući od opštine do opštine, koje je pokazalo da je na kraju marta broj preminulih samo u ovoj zoni bio 5.700, a sada ih je sigurno mnogo više.

Šta se, zapravo, dešavalo? Jedan broj ovih ljudi priman je u bolnicu, a neki su ostajali kod kuće. Oni koji su primljeni u bolnicu nisu više mogli da vide svoju porodicu, od momenta kada su ušli u bolnicu do momenta kada su ih kamioni vojske prebacivali u druge italijanske gradove da bi ih kremirali. Neki ljudi su shvatili da je to i njihova sudbina i odlučili su da umru u svojim domovima, jer su umirali na rukama dragih osoba.

Mi smo u čast tih ljudi napravili ovaj Spomen, jer mi ne želimo da se oni ikada zaborave, njihova slika i ime i prezime su dostupni svima na onlajn stranici, ali i fizički, tako da smo napravili ovaj mega-ekran pored naše redakcije, gde svaki dan građani mogu da vide lica preminulih ljudi. Stavili smo vaze sa cvećem gde svako može da ostavi poruku za dragu osobu koje više nema. To je znak bliskosti i sećanja, na taj način odajemo počast svim ovim ljudima koji su preminuli zbog virusa, nevinim ljudima koje niko nije mogao da isprati u smrt. Mi smo odlučili da to učinimo.

Na koji način će Bergamo opet pronaći normalan život?

– Bergamo ima jaku želju da se vrati normalnom životu, ali istovremeno je prisutan strah. Ovo nije početak kao oni iz prošlosti koji su vezani za ekonomsku krizu, ovde smo dotakli smrt rukom i možda možemo na to da gledamo i na neki pozitivan način. Naše društvo je, na neki način, anesteziralo smrt i odjednom smo bili preplavljeni smrću koja je ljudska. To je deo života. Dakle, mislim da ćemo krenuti sa duhom koji ima više ljudskosti u sebi, sa mnogo manje vezanosti za profit po svaku cenu, i to će nas ujediniti i učiniti nas još jačim.

Kako će izgledati za vas, za vaš dnevni list, ta "nova normalnost"?

– Mi ćemo i dalje biti bliski sa našim čitaocima kao i u ovom periodu. Pretvorićemo ovo što je bila informativna usluga tokom epidemije vezana za ono što se moglo, odnosno nije moglo da se radi u jaku vezu saradnje i direktne participacije. Ko je došao u kontakt sa nama i osetio se delom naše zajednice, to će i dalje biti – taj osećaj bliskosti neće nestati.

Naši čitaoci su nam slali poezije, prepričavali teškoće sa kojima su se susretale mame, bake i deke, slali su nam bajke i dečje crteže i svi ti divni gestovi neće biti izgubljeni. Mi želimo da to ostane živo ne kao sećanje, već kao nešto pozitivno, kao novi početak. I sve ono što će od sada dodirivati lični život ljudi, trudićemo se da prepričamo u našim novinama – zaključio je Bruno Bonasi u intervjuu za RTS.