Потресна исповест новинара из Бергама: Овде смо руком дотакли смрт...

Када сте у редакцији приметили да се дешава нешто необично и драматично?

– Последње недеље фебруара забележени су први случајеви заразе у градићу Алзано Ломбардо, то је прва болница која је примила два пацијента, који су били позитивни на ковид и у којој је и преминула прва особа. Тада смо схватили да коронавирус није више само у Кини, него да је стигао и код нас, али још увек нисмо имали перцепцију драматичности ситуације. Идеја је тада била да град остане отворен, а да се максимално затвори та зона – почео је причу Бонаси за РТС.

Прошло је само седам дана и перцепција да се ради само о јачем грипу који погађа старије људе се претворила у лавину, у цунами који је ушао у све наше куће, доносећи нам невероватно разарање јер се зараза проширила невероватном брзином. Само десет дана након првих случајева све се променило.

Променило се и унутар наше редакције јер смо последње недеље фебруара имали једног колегу коме није било добро – класичан кашаљ и слично, па смо мислили да има грип. Међутим, он се теже разболео, остао је код куће и скоро сви остали новинари су почели истовремено да се осећају лоше. То је било врло забрињавајуће јер смо почели да схватамо да нешто заиста није у реду. После недељу дана прва болесна особа је добила позитиван резултат на ковид и тада смо схватили да су сви други такође били заражени.

Зараза је била толико проширена да се брис није радио никоме, сем онима који су примани у болницу, тако да друге колеге немају потврду бриса да су били болесни, али то је евидентно. Одједном су сви новинари из хронике били болесни. Ми смо се на неки начин припремили неколико дана пре тога, претпостављајући да се зараза може раширити и како би смо могли да гарантујемо објављивање новина, пробали смо да радимо од куће – тај класичан smartworking.

Симулирали смо издавање новина и без новинара у редакцији и функционисало је. На сву срећу, па смо урадили ту пробу, јер нам се све десило практично преко ноћи. У подне је стигао резултат теста о позитивности на ковид, а ми смо морали да затворимо новине до поноћи.

Био сам у смени тог дана, сећам се врло добро свега, позвали су ме и генерални директор и председник и питали су ме да ли ћу моћи да издам новине, рекао сам да хоћу, да је то огроман изазов и одлучио сам да останем у редакцији и од тада више буквално нисам изашао одавде. Био сам једина особа која је увек била присутна, онда ми се придружило још двоје колега и ево – до данашњег дана координирамо нашим новинарима којих је 50 и који раде од куће.

Како и у чему се променио ваш лист?

– Лист се баш доста променио јер смо морали да буквално револуционирамо организацију редакције која је била организована као интерна редакција, спољна, хроника, спорт. Било је јасно да са затварањем земље многе секције нису више имале вести. Спорт се зауставио тако да су се ти новинари пребацили на друге секторе и исто тако део интерне и спољне редакције.

Креирали смо, на самим првим страницама новина, једну секцију која је потпуно била посвећена ковиду у Бергаму и околини. Почели смо да дајемо свеже вести грађанима Бергама, сервисне и истовремено смо направили странице "Друштва". Постојала је дистанца између људи, сви су били изоловани и једини инструмент који је омогућавао комуникацију смо били ми. То је створило одређени feeling и однос између нас и наших читалаца, који је историјски јак, али у овом периоду се експоненцијално повећао.

Како смо то приметили? Повећаном продајом листа на трафикама… иако су људи били у изолацији, излазили су бар на пет минута да купе новине. Такође смо доживели прави бум онлајн претплата, а за нас је можда најважније, са професионалне тачке гледишта, то што смо сваки дан добијали на десетине похвала, порука којима су нас храбрили, нешто што се годинама није дешавало када је реч о новинама.

Постали сте нека врста ослонца за људе, да ли су вас звали да вас питају ствари које многима нису биле јасне, да ли су од вас тражили објашњења?

– Сваки пут када би премијер Конте причао на ТВ-у, ми смо добијали огроман број телефонских позива, мејлова, порука… сви су сматрали да L'eco di Bergamo на овој територији може боље да објасни оно што су на националном нивоу објашњавали наши политичари.

То је било невероватно. Дали су нам велики ауторитет, али то није нешто чиме се поносимо, ми смо заправо постали нека врста комшија, које су врло информисане и које можете да зовете у помоћ. Нисмо више били новинари – били смо пријатељи, комшије, родбина која има могућност да има више информација у односу на друге. Ушли смо у куће људи и то је очигледно направило фантастичан однос између нас и наших читалаца.

Ви, који сте све ово пратили у Бергаму и околини, можете ли да кажете шта се заправо догодило, почевши од првог пацијента у Кодоњу, па преко осталих места која нису проглашена црвеном зоном?

– Реконструкција дешавања након што се нешто десило је тешка, лако је полемисати када желимо да имамо одређену идеју и та идеја постаје идеологија. Али гарантујем вам да, ко је преживео овај цунами као ми, нема жељу да улази у полемике јер постоје вредности које су веће од тога, а то је 5.700 преминулих, ту је на хиљаде доктора и медицинских сестара који су се борили за наше грађане.

Ми свакако хоћемо правду, али правду која тражи истину, а не полемику. Нико од нас, па ни L'eco di Bergamo, није инсистирао на томе да тражи разлог и схвати ко је крив за све ово. Не. Била је то ужасно насилна ситуацију за коју нисмо били припремљени. Да ли је требало да будемо? Не знам. Можда сада треба да будемо спремнији, сигурно и јесмо што се здравства тиче и што се тиче могућности да излечимо људе који обољевају од ковида. Оно што, пак, мислим да је узнемирујуће, јесте да још нисмо у могућности да добро организујемо тестирања – сиеролошке анализе и брисеве.

Да ли сте током епидемије ушли у неку ковид болницу у Бергаму и околини?

– Да, да. Ушли смо у све болнице, али увек "на врховима прстију" (тихо и опрезно), увек то кажем јер ја који радим у овом листу срећем моје читаоце на улици, када идем у супермаркет, у школи, на разним другим местима, тако да имам велику одговорност према њима, већу од оних који раде у националним дневним листовима или међународним и који могу да објаве и драматичне слике. Они немају начин да се сретну са сензибилитетом тих људи. Ми имамо, тако да смо свуда ушли, урадили све што је требало, али када смо објављивали информације, увек смо били врло обазриви да на неки начин не увредимо или повредимо још више наше грађане, који су ионако имали огроман терет на срцу.

Како је утицало на вас све оно што сте видели у болницама?

– Увек се каже да новинар мора да задржи дистанцу између онога што види, што доживљава и онога што пише, да би био слободан да на најбољи начин изнесе истину. Ја у овој фази кажем супротно, ја сам могао да кажем истину јер сам на својој кожи осетио оно што су осетили моји читаоци. Доживео сам смрт три драге особе, две у истом дану, тако да сам верификовао – доживео сам на својој кожи оно о чему је требало да пишем.

Бергамо је, нажалост, постао познат свету по сликама војних камиона који су превозили преминуле. Да ли сте и тада били присутни?

– Били смо, на тим камионима су били и моји преминули рођаци, сви смо плакали пред том сценом. Нема речи којима би се то могло прокоментарисати. Био је то деликатан моменат, који смо сви овде тешко преживели. Морам да кажем да Бергамо у свом ДНК има снагу и вољу да одреагује у свакој ситуацији. У прошлости су се, да тако кажем, често шалили на наш рачун јер смо познати као велики радници. Овде има много грађевинских фирми, градилишта на које људи стижу јако рано ујутру, има пуно зидара, тако да ми имамо ту способност конструкције. То је важно.

Ми ћемо умети да све поново изградимо, оно што је најбитније, јесте да то не буде као пре, јер сада имамо већу спознају и свест о томе шта нам се десило. Волео бих да сви имају ту свест и тамо где се није догодило ово што се нама десило. То је веома важно јер се може васкрснути и мислим да је један од првих корака који ће учинити Бергамо, то је заправо нешто што је град одлучио, да ће се кандидовати за Престоницу културе заједно са Брешом 2023. године. И то је стварно врло интересантно – ми смо као градови историјски помало противници и у самом спорту, што се наших фудбалских клубова тиче. Тако да смо одлучили да урадимо нешто врло необично, да покажемо како је могуће бити уједињен у невољи и како заједно можемо почети испочетка.

Иза вас стоји застава на којој пише "Ми волимо Бергамо", о чему је реч?

– То је застава која се налази на прозорима многих кућа у Бергаму и околини. То је иницијатива коју је осмислила наша редакција. У марту су овде владали бол и туга, тишина, поштовање… Нисмо имали потребу ни за каквим иницијативама јер нас је бол све ујединио на природан начин. У моменту када смо видели трачак наде, неки позитиван знак, L'eco di Bergamo је дао подстицај да нас ово негативно искуство уједини у изражавању блискости.

Предложили смо да направимо једну заставу и наши читаоци су могли да гласају између три модела. Изабрали су овај, урађен на свили са језера Комо, и то је поклон предузетника. Направили смо 100.000 застава, али да смо их урадили и више, све би отишле. Давали смо их као поклон уз лист и то је израз блискости становника Бергама и њихове заједнице, нашег листа и знак новог почетка за све нас.

Направили сте још једну изванредну ствар која се зове Memoriale (Спомен) и која постоји у дигиталном и физичком облику, видео-бим поред зграде вашег листа.

– У овој зони је био заиста огроман број преминулих и то нас је довело до тога да осмислимо овај спомен. Реални број преминулих које смо открили и анализирали… Наиме, један наш колега је урадио то истраживање идући од општине до општине, које је показало да је на крају марта број преминулих само у овој зони био 5.700, а сада их је сигурно много више.

Шта се, заправо, дешавало? Један број ових људи приман је у болницу, а неки су остајали код куће. Они који су примљени у болницу нису више могли да виде своју породицу, од момента када су ушли у болницу до момента када су их камиони војске пребацивали у друге италијанске градове да би их кремирали. Неки људи су схватили да је то и њихова судбина и одлучили су да умру у својим домовима, јер су умирали на рукама драгих особа.

Ми смо у част тих људи направили овај Спомен, јер ми не желимо да се они икада забораве, њихова слика и име и презиме су доступни свима на онлајн страници, али и физички, тако да смо направили овај мега-екран поред наше редакције, где сваки дан грађани могу да виде лица преминулих људи. Ставили смо вазе са цвећем где свако може да остави поруку за драгу особу које више нема. То је знак блискости и сећања, на тај начин одајемо почаст свим овим људима који су преминули због вируса, невиним људима које нико није могао да испрати у смрт. Ми смо одлучили да то учинимо.

На који начин ће Бергамо опет пронаћи нормалан живот?

– Бергамо има јаку жељу да се врати нормалном животу, али истовремено је присутан страх. Ово није почетак као они из прошлости који су везани за економску кризу, овде смо дотакли смрт руком и можда можемо на то да гледамо и на неки позитиван начин. Наше друштво је, на неки начин, анестезирало смрт и одједном смо били преплављени смрћу која је људска. То је део живота. Дакле, мислим да ћемо кренути са духом који има више људскости у себи, са много мање везаности за профит по сваку цену, и то ће нас ујединити и учинити нас још јачим.

Како ће изгледати за вас, за ваш дневни лист, та "нова нормалност"?

– Ми ћемо и даље бити блиски са нашим читаоцима као и у овом периоду. Претворићемо ово што је била информативна услуга током епидемије везана за оно што се могло, односно није могло да се ради у јаку везу сарадње и директне партиципације. Ко је дошао у контакт са нама и осетио се делом наше заједнице, то ће и даље бити – тај осећај блискости неће нестати.

Наши читаоци су нам слали поезије, препричавали тешкоће са којима су се сусретале маме, баке и деке, слали су нам бајке и дечје цртеже и сви ти дивни гестови неће бити изгубљени. Ми желимо да то остане живо не као сећање, већ као нешто позитивно, као нови почетак. И све оно што ће од сада додиривати лични живот људи, трудићемо се да препричамо у нашим новинама – закључио је Бруно Бонаси у интервјуу за РТС.