Ko borbu sa koronom vodi "čekićem i plesom", a ko se igra ruskog ruleta

Metaforika je deo filozofije. Nemački filozof Hans Blumenberg je jedan od najpoznatijih teoretičara koji se bavio epistemologijom metafora. Običnim jezikom, kad nauka ne zna dalje, koristi metafore, računajući na njihovu još nevidljivu vezu sa problemom koji opisuju, ali koja će se uskoro otkriti.

Blumenbergova kratka knjiga "Potonuće broda s gledaocima" je standardno delo metaforike. Da li gledaoci stoje na sigurnom ili na brodu? E pa, o tome se i radi, da nije jasno. Desetine, možda stotine hiljada ljudi će ovih dana sasvim fizički proveravati vrednost te metafore.

Podjednaku moć je ovih dana razvila i metafora "čekića i plesa" koju je skovao Tomas Pejo (Pueyo), bihevioralni psiholog, software specijalist i šef američke obrazovne platforme Course Hero. Kinezi su u februaru raspalili čekićem, sada plešu. Evropa je još u fazi čekića, iako su pojedine nacionalne sekvence asinhrone. 

Rusi ne žele da ih svet vidi dok zamahuju, ali i oni rade to isto. Amerikanci su se katastrofalno kasno odlučili za čekić. Šveđani su preskočili čekić i odmah počeli sa plesom, što su ostali propratili još jednom metaforom – Švedska igra ruski rulet sa koronom.

Delići smisla koji su trenutno u opticaju unutar globalnog javnog prostora olakšavaju pogled u budućnost. Radi se o jezičkim sklopovima različitih vrsta, nekad skupljenih u dispozitive u smislu Mišela Fukoa; nekad u metafore, simptome ili društvene efekte; nekad u sindrome sa čitavim semantičkim klasterima.

Bez vakcine nema povratka demokratije 

Sindrom "Baltazar Karlos" – u "Baltazarevom sindromu" ujedinjeni su društveni, politički, generacijski i emotivni efekti istorijskog razvoja vakcine.

Pravi Baltazar Karlos (1629-1646) bio je sin španskog kralja Filipa IV nazvanog Veliki. Princ-naslednik je umro od boginja, sa nepunih 17 godina, dete, adolescent i odrastao u jednom.

Kao sindrom, Baltazar Karlos je reprezentativna simbolička forma traumatične ideje neregularne smrti, odnosno uzaludnog rođenja u vremenu bez vakcina. Primer je vizuelno upečatljiv i široko rasprostranjen u popularnoj kulturi ne zbog tate kralja, već zbog niza prinčevih portreta koje je izradio Filipov dvorski slikar Velaskez.

I pre nego što je koronavirus oterao ljude u kuće i zamrznuo čitavu civilizaciju u pola koraka, moderni protivnici vakcinacije su divljali po društvenim mrežama, prodajući nove ideje religioznosti u kojima ljudi, životinje, bakterije, virusi i minerali žive u harmoničnoj miroljubivoj koegzistenciji.

Moderni protivnici vakcinacije, u internacionalnom žargonu poznati kao "anti-vaxxeri", vraćali su razvijeno društvo u doba epidemija, Baltazarevom toljagom raspaljujući po deci, što će reći po budućnosti čovečanstva. Sad u živom koronarnom eksperimentu vidimo kako je izgledao svet bez vakcine. Vidimo kako je otprilike izgledao Velaskezov model pre nego što su ga boginje unakazile pa ubile, sve u nekoliko dana.

Čitav emotivni senzorijum modernog društva uzdiže se na temeljima vakcinacijske politike. Kroz istoriju, vakcine nisu samo spasavale živote, već su stvorile društene vrednosti kakve danas poznajemo.

Deca su tek početkom dvadesetog veka dobila detinjstvo, kaže austrijski sociolog Rajnhold Knol. Ima indicija da su neki ljudi i pre voleli vlastitu decu, ali su u masi odbijali da se emotivno vezuju za njih. Zvuči grubo, kao i sve u sociologiji, jer sociolozi nikad ne govore o ljudima, već o pojavama, a kad ih neko optuži za nedostatak empatije preporučuju da se ode na susedni šalter kod psihologa.

Od srednjeg veka, pa još dobro s naše strane istorije "mala deca su se držala u kavezu", kaže Knol, pa ko preživi prve godine, eventualno dobije roditeljsku pažnju, ako i njih već pre toga nije pokupila neka zaraza.

U antičkom Rimu su zbog uroka čak odbijali da daju deci prava imena. Zvali su ih Primus/Prvi, Quintus/Peti, Sixtus/Šesti ili Oktavius/Osmi. Ko se zove Sixtus, a nema starije braće i sestre, taj je jedini u nizu preživeo kavez.

"Baltazarev sindrom" pokazuje da zaraze nisu pravile razliku između bogatih i siromašnih. Virusi i bakterije su ulazili u udžerice jednako kao i u dvorove i građanske kuće. Iskreno, da li biste danas bez daljeg popili čašu mleka koju bi vam pružila sluškinja sa čuvene Vermerovu slike, ili kupili juneći but iz barokne mesare sa slike Anibala Karačija?

U svetu bez vakcina i antibiotika, smrt je udarala iznenadno i grubo, u nekoliko dana praznila gradove, rušila prinčeve i princeze, ubijala naslednike prestola i titula, brisala dinastije, preko noći menjala tok ekonomske i političke istorije.

Tek su sa nezaustavljivim maršem vakcina deca dobila roditelje, roditelji decu, a ekonomija zamajac. Tek je sa dugim hodom vakcine kroz istoriju, budućnost društva postala delimično predvidiva: prvi pokušaji protiv boginja na prelazu osamnaestog u devetnaesti vek; vakcine protiv kolere, besnila, tetanusa i kuge krajem devetnaestog; protiv tuberkuloze, difterije i tifusa između dva svetska rata; protiv gripa, dečje paralize, antraksa, morbila, zauški, varičela, streptokoka, meningitisa, hepatitisa A i B do kraja dvadesetog; protiv papiloma, malarije i ebole u dvadeset i prvom.

Kako se išlo ka modernosti, ratovi su ubijali sve više, ali su zato zaraze i epidemije ubijale sve manje. Stvoren je princip napretka koji je masovno ubijanje oteo nevidljivim hordama bakterija i virusa, te ga položio u ljudske ruke. Ta formula važi i danas – NATO je spasio čovečanstvo od Miloševića, što je velika stvar, ali je Srbiju otrovao osiromašenim uranijumom. Borci takozvane Islamske države su ubijali po Bliskom istoku, ali su zdravstveno osiguranje uplaćivali u Evropi.

Ispravka – ta formula je važila do juče, do pandemije koronavirusa, protiv koga još nema ni vakcine, ni licenciranog medikamenta. Trenutno smo svi globalno podvedeni pod pravila "Baltazarevog sindroma", prinudno uvedeni prostor najavljene smrti kratkog roka. Gubitak kontrole je psihološki neizdrživ.

Kad se uskoro, do kraja ove ili leta iduće godine pojavi vakcina protiv korone, čovečanstvo će konačno odahnuti i vratiti se ratovima.

Preša i hitnost nadilaze i medicinske i ekonomske rezone. Niko to bolje nije sažeo od jednog komentara u austrijskoj štampi: "Moramo pobediti virus pre nego što se naviknemo na promenjeni stil života."

Naš eksperiment bolji je od vašeg

Sindrom "Društvenog eksperimenta" – "Društveni eksperiment" je formula koja se često koristi u javnom diskursu za opis političkog i medijskog menadžmenta pandemije korone. Eksperimentiše se u čudovišno poklonjenoj prilici, u velikim razmerama i na živim društvima. U takvom kontekstu termin je vrlo precizan, uvek ideološke prirode.

Doktori, kao i ostali ljudi iz medicine, farmakologije, matematičari, statističari, uopšte naučni timovi koji ovih dana u transferu moći savetuju državne vlade, neće uzimati u usta "društveni eksperiment". Za mnoge od njih je eksperiment prirodno stanje stvari, heurističke metode su regularni deo njihove profesije. Čak i kad nesumnjivo "eksperimentišu" kao sada u doba korone, oni pre svega stoje pod presijom rešavanja akutnih problema, a ne simulacijskih modela boljeg ili lošijeg, superiornijeg ili inferiornijeg političkog sistema.

Doba korone je doba ideološki mišljenog društvenog eksperimenta zato što su se veliki politički sistemi kao Kina, SAD, EU, jug i sever unutar EU, Rusija, Brazil, Iran upeli da kontrolišu ne toliko borbu protiv epidemije, koliko njen politički ishod.

"Baltazarev sindrom", koji stupa na snagu uvek kad se pojavi lako prenosiva, nepredvidivo smrtonosna zaraza bez vakcine, nalaže ujedinjavanje resursa u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Na momente se čini da dobar deo velikih igrača i radi zajedno. Ili da bi radili zajedno kad ne bi stajali pod pritiskom da istovremeno dokazuju superiornost liberalne demokratije na jednoj, odnosno autoritarnih tipova demokratije na drugoj strani. 

Kao da nijednoj strani ne bi odgovaralo pronalaženje vakcine, ako ono istovremeno ne bi bilo i dokaz njene političke superiornosti.

EU je i te kako slala pomoć Kini u januaru i februaru, Brisel govori o 56 tona razne medicinske opreme. Peking je molio da to ostane medijski diskretno, što je EU uglavnom poštovala. Kad je od marta Evropljanima zatrebala pomoć, Kina je počela da vraća uslugu, ali u punoj propagandnoj pompi.

Ali, ako se ne počne sa januarom, nego se ode dalje u prošlost, jasno je da Evropljani, kao i čitav Zapad, nisu propustili nijednu priliku da Kini pokažu kako je ne podnose. S jedne strane su ekonomski sarađivali s njom tražeći da to ostane "diskretno", s druge su politički denuncirali i medijski ismevali male zemlje kao Srbiju, koje su u osnovi radile to isto, sarađivale sa Kinom, samo s više dramskog efekta.

U aktuelnom nadmetanju oko superiornosti "društvenih eksperimenata" u doba korone, Rusija je sui generis, poseban slučaj. Moskva pomaže i Evropljanima i Sjedinjenim Državama, i to u situaciji kad i njoj samoj treba pomoć.

Službena Rusija se pri tome ponaša upadljivo diskretno, onoliko koliko su veliki sistemi uopšte spremni za pružanje tihih usluga. Sama Moskva je diskretna, ali su istovremeno ruski mediji koji emituju van Rusije, kao Sputnjik i Raša tudej nesnošljivo agresivni u pokušaju da se iz pandemije korone izvuče ideološki dobitak, pa kud puklo.

Postoji jedan vrlo logičan način da se objasni ta diskrepanca u ruskom državnom i medijskom nastupu – Moskva želi ukidanje sankcija, ali misli da je došao red na EU da to kaže sama od sebe.

Ima li produžavanje antiruskih sankcija ovog trenutka ikakavog smisla? Za Evropljane nikakvog, kao što nije bilo od jače pameti ni u početku. Ali nemačka kancelarka Angela Merkel bi verovatno radije bila pozitivna na koronu, nego što bi Moskvi ukidala sankcije.

I zato, kad god u medijima ovih dana padne termin "društveni eksperiment", misli se na to koji je politički sistem superiorniji u situaciji kad se zdravstveni sistemi svih guše i pucaju.

Kad se ugasi svetlo u krčmi Korona...

Sindrom "Pod zaštitom korone" – to je rečenica koja se raširila globalnim javnim prostorima kao stepski požar. Njom se prenosi metafora spuštene zavese na pozorišnoj bini dok u pozadini scenski radnici užurbano menjaju scenografiju. Kad kažu "pod zaštitom korone", medijski ljudi i političari sugerišu da će se ljudi na kraju ove pandemije probuditi u sasvim drugom svetu.

Iz vizure evropske civilizacije – a tu autorka računa u sasvim uskom smislu i Rusiju, u nešto širem čitavu severnu Ameriku i Australiju – bio bi to nešto kao treći čin u pozorištu. Čitav svet je pozornica, govorio je Šekspir, što je samo delimično tačno. Sad vidimo da je svet ne samo pozornica, već i jedna te ista pozorišna predstava! Prvi čin grčka i rimska antika, drugi čin dve hiljade godina hrišćanstva i sad treći koji počinje čim se sa sveta digne zavesa korone.

Toliko je crnog humora sabijeno u toj kratkoj formulaciji "pod zaštitom korone". Realno smo u ovoj situaciji zato što je svet bez ikakve zaštite izložen širenju korone. Ironija je da upravo nedostatak zaštite stvara zaštitu za neke.

"Neki" su oni koji razmišljaju unutar operativnih parametara već spomenute formule "društvenog eksperimenta": Ne prvo "da pobedimo koronu, pa da vidimo", nego "da preuzmemo kontrolu nad trećim činom, pa da vidimo".

Kao prvo ime spominje se mađarski premijer Orban, koji je raspustio parlament i sad vlada egzekutivnim dekretima. I drugi su proglasili vanredno stanje, ili serijom hitnih zakona preneli odgovornost na egzekutivu. Ovo drugo se na primer dogodilo u Austriji, ali taj tip zakona se popularno zove "sunset law", zakon "zalazećeg sunca" – svaki ima ugrađeni vremenski horizont, datum trajanja, kad on nastupi, zakon sam sebe automatski poništava. Zalazi kao sunce iza brega.

Problem sa Orbanovim metodom je u nedostatku te vremenske klauzule. U svemu ostalom važi njegova izjava od prošle sedmice: "ako EU može da nam pruži neku konkretnu pomoć, ona je dobrodošla, ako ne, nek nas pusti na miru". Ili pomozi, ili umukni.

Ali Orban je samo najslikovitiji i najduhovitiji primer metafore o preuređenju sveta "pod zaštitom korone". Pretpostavljam da je duhovitiji za nemađare, nego za same Mađare, ali i mimo toga Mađarska je premala da bi gurala rekvizite na svetskoj bini i postavljala parametre trećeg čina.

Kineska komunistička partija je početkom marta pokušala da kreira spoljni utisak kao da Kina već deluje iz trećeg čina, gde ubrzano kreira pravila i za ostale kad jednom tamo stignu. U međuvremenu je i Pekingu jasno da, dokle god se ne pronađe vakcina, Kina i dalje sedi u istom (zaraženom) brodu kao i svi ostali.

Trampova administracija, iza nje još više takozvana "duboka država", dugo su se ponašale kao da se epidemija njih ne tiče. To je pogrešna impresija, i te kako ih se ticala, jedino što je Tramp mentalno bio u fazi post-Kovida pre nego što je u zemlji uopšte počela faza Kovida.

Kao što se Kineska komunistička partija u januaru igrala tvrdoglavosti, američka administracija se do kraja marta igrala arogantnosti i superiornosti. "Nas neće, mi smo stara kultura pod komunističkom administracijom", govorio je rani kineski stav. "Nas neće, mi smo demokrate pod oružjem", poručivao je američki stav do pre nekoliko dana.

Stav američke administracije je bio da će "naš društveni eksperiment" udariti po "njihovom društvenom eksperimentu" i dokazati da genom SARS-CoV-2 ima još tri sekvence koje su virolozi u brzini propustili da primete: Srp, čekić i podmoskovske večeri.

Etički apsolutno najniži nivo delovanja "pod zaštitom korone" pripada NATO alijansi. U trenutku kad je Svetska zdravstvena organizacija 11. marta, neshvatljivo i neodgovorno kasno, proglasila pandemiju Kovida, NATO je jurnuo da pod zaštitom korone zauzme bolje pozicije u trećem činu. Još i gore, ako se uzme u obzir da NATO nije samo radio stvari "pod zaštitom korone", već pod premisom superiornog "društvenog eksperimenta" koji SAD navodno uspešno postavljaju na noge pod pod zaštitom korone.

Dok su svi veliki pravili jednu te istu veliku grešku, NATO je pravio duple i trostruke. Tako je i Severna Makedonija primljena u članstvo "pod zaštitom korone", dok je svet gledao u drugom smeru. Da NATO poseduje minimum etičkih standarda, sačekao bi koji mesec sa prijemom novog člana.

Pre desetak dana rukovodstvo Severne vojne alijanse je nešto popustilo sa pritiskom duž ruskih granica, na šta su i Rusi odmah objavili da smanjuju prisustvo sa svoje strane granice. No, na sastanaku ministara NATO zemalja u Briselu krajem ove sedmice odvraćanje "ruske opasnosti" ponovo je podignuto u sam prioritet trećeg čina evropske civilizacije.

Jasno je – kad sve ovo prođe, NATO stoji pod enormnim pritiskom da aktivno deluje linijom vlastite histerije. Ili će početi rat protiv Rusije ili nestati takav kakvim ga znamo, kao organizacija koja istovremeno kreira i opasnost i odgovor na opasnost.

Neki su već dobili ukus promena koje dolaze, na primer kosovski Albanci, koji više ne uživaju apsolutnu podršku Vašingtona, u konsekvenci ni najmoćnijeg dela Severne vojne alijanse.

Vašington ima neodložna posla u vlastitoj kući. Prisiljen je da popušta i tamo gde ima neposrednije interese, nego što je to Kosovo. Kao prva međunarodnopolitička žrtva korone, kosovski Albanci su na putu da u praksi nauče značenje reči kompromis.

Iduće nedelje nastavak o dispozitivu solidarnosti, o EU, nacionalnim državama, virtuelnoj realnosti kao boljoj realnosti i koroni kao velikom društvenom narativu "Biča star(ij)h", scourge of the old.