Ко борбу са короном води "чекићем и плесом", а ко се игра руског рулета

Метафорика је део филозофије. Немачки филозоф Ханс Блуменберг је један од најпознатијих теоретичара који се бавио епистемологијом метафора. Обичним језиком, кад наука не зна даље, користи метафоре, рачунајући на њихову још невидљиву везу са проблемом који описују, али која ће се ускоро открити.

Блуменбергова кратка књига "Потонуће брода с гледаоцима" је стандардно дело метафорике. Да ли гледаоци стоје на сигурном или на броду? Е па, о томе се и ради, да није јасно. Десетине, можда стотине хиљада људи ће ових дана сасвим физички проверавати вредност те метафоре.

Подједнаку моћ је ових дана развила и метафора "чекића и плеса" коју је сковао Томас Пејо (Pueyo), бихевиорални психолог, software специјалист и шеф америчке образовне платформе Course Hero. Кинези су у фебруару распалили чекићем, сада плешу. Европа је још у фази чекића, иако су поједине националне секвенце асинхроне. 

Руси не желе да их свет види док замахују, али и они раде то исто. Американци су се катастрофално касно одлучили за чекић. Швеђани су прескочили чекић и одмах почели са плесом, што су остали пропратили још једном метафором – Шведска игра руски рулет са короном.

Делићи смисла који су тренутно у оптицају унутар глобалног јавног простора олакшавају поглед у будућност. Ради се о језичким склоповима различитих врста, некад скупљених у диспозитиве у смислу Мишела Фукоа; некад у метафоре, симптоме или друштвене ефекте; некад у синдроме са читавим семантичким кластерима.

Без вакцине нема повратка демократије 

Синдром "Балтазар Карлос" – у "Балтазаревом синдрому" уједињени су друштвени, политички, генерацијски и емотивни ефекти историјског развоја вакцине.

Прави Балтазар Карлос (1629-1646) био је син шпанског краља Филипа IV названог Велики. Принц-наследник је умро од богиња, са непуних 17 година, дете, адолесцент и одрастао у једном.

Као синдром, Балтазар Карлос је репрезентативна симболичка форма трауматичне идеје нерегуларне смрти, односно узалудног рођења у времену без вакцина. Пример је визуелно упечатљив и широко распрострањен у популарној култури не због тате краља, већ због низа принчевих портрета које је израдио Филипов дворски сликар Веласкез.

И пре него што је коронавирус отерао људе у куће и замрзнуо читаву цивилизацију у пола корака, модерни противници вакцинације су дивљали по друштвеним мрежама, продајући нове идеје религиозности у којима људи, животиње, бактерије, вируси и минерали живе у хармоничној мирољубивој коегзистенцији.

Модерни противници вакцинације, у интернационалном жаргону познати као "anti-vaxxeri", враћали су развијено друштво у доба епидемија, Балтазаревом тољагом распаљујући по деци, што ће рећи по будућности човечанства. Сад у живом коронарном експерименту видимо како је изгледао свет без вакцине. Видимо како је отприлике изгледао Веласкезов модел пре него што су га богиње унаказиле па убиле, све у неколико дана.

Читав емотивни сензоријум модерног друштва уздиже се на темељима вакцинацијске политике. Кроз историју, вакцине нису само спасавале животе, већ су створиле друштене вредности какве данас познајемо.

Деца су тек почетком двадесетог века добила детињство, каже аустријски социолог Рајнхолд Кнол. Има индиција да су неки људи и пре волели властиту децу, али су у маси одбијали да се емотивно везују за њих. Звучи грубо, као и све у социологији, јер социолози никад не говоре о људима, већ о појавама, а кад их неко оптужи за недостатак емпатије препоручују да се оде на суседни шалтер код психолога.

Од средњег века, па још добро с наше стране историје "мала деца су се држала у кавезу", каже Кнол, па ко преживи прве године, евентуално добије родитељску пажњу, ако и њих већ пре тога није покупила нека зараза.

У античком Риму су због урока чак одбијали да дају деци права имена. Звали су их Primus/Први, Quintus/Пети, Sixtus/Шести или Oktavius/Осми. Ко се зове Sixtus, а нема старије браће и сестре, тај је једини у низу преживео кавез.

"Балтазарев синдром" показује да заразе нису правиле разлику између богатих и сиромашних. Вируси и бактерије су улазили у уџерице једнако као и у дворове и грађанске куће. Искрено, да ли бисте данас без даљег попили чашу млека коју би вам пружила слушкиња са чувене Вермерову слике, или купили јунећи бут из барокне месаре са слике Анибала Карачија?

У свету без вакцина и антибиотика, смрт је ударала изненадно и грубо, у неколико дана празнила градове, рушила принчеве и принцезе, убијала наследнике престола и титула, брисала династије, преко ноћи мењала ток економске и политичке историје.

Тек су са незаустављивим маршем вакцина деца добила родитеље, родитељи децу, а економија замајац. Тек је са дугим ходом вакцине кроз историју, будућност друштва постала делимично предвидива: први покушаји против богиња на прелазу осамнаестог у деветнаести век; вакцине против колере, беснила, тетануса и куге крајем деветнаестог; против туберкулозе, дифтерије и тифуса између два светска рата; против грипа, дечје парализе, антракса, морбила, заушки, варичела, стрептокока, менингитиса, хепатитиса А и Б до краја двадесетог; против папилома, маларије и еболе у двадесет и првом.

Како се ишло ка модерности, ратови су убијали све више, али су зато заразе и епидемије убијале све мање. Створен је принцип напретка који је масовно убијање отео невидљивим хордама бактерија и вируса, те га положио у људске руке. Та формула важи и данас – НАТО је спасио човечанство од Милошевића, што је велика ствар, али је Србију отровао осиромашеним уранијумом. Борци такозване Исламске државе су убијали по Блиском истоку, али су здравствено осигурање уплаћивали у Европи.

Исправка – та формула је важила до јуче, до пандемије коронавируса, против кога још нема ни вакцине, ни лиценцираног медикамента. Тренутно смо сви глобално подведени под правила "Балтазаревог синдрома", принудно уведени простор најављене смрти кратког рока. Губитак контроле је психолошки неиздржив.

Кад се ускоро, до краја ове или лета идуће године појави вакцина против короне, човечанство ће коначно одахнути и вратити се ратовима.

Преша и хитност надилазе и медицинске и економске резоне. Нико то боље није сажео од једног коментара у аустријској штампи: "Морамо победити вирус пре него што се навикнемо на промењени стил живота."

Наш експеримент бољи је од вашег

Синдром "Друштвеног експеримента" – "Друштвени експеримент" је формула која се често користи у јавном дискурсу за опис политичког и медијског менаџмента пандемије короне. Експериментише се у чудовишно поклоњеној прилици, у великим размерама и на живим друштвима. У таквом контексту термин је врло прецизан, увек идеолошке природе.

Доктори, као и остали људи из медицине, фармакологије, математичари, статистичари, уопште научни тимови који ових дана у трансферу моћи саветују државне владе, неће узимати у уста "друштвени експеримент". За многе од њих је експеримент природно стање ствари, хеуристичке методе су регуларни део њихове професије. Чак и кад несумњиво "експериментишу" као сада у доба короне, они пре свега стоје под пресијом решавања акутних проблема, а не симулацијских модела бољег или лошијег, супериорнијег или инфериорнијег политичког система.

Доба короне је доба идеолошки мишљеног друштвеног експеримента зато што су се велики политички системи као Кина, САД, ЕУ, југ и север унутар ЕУ, Русија, Бразил, Иран упели да контролишу не толико борбу против епидемије, колико њен политички исход.

"Балтазарев синдром", који ступа на снагу увек кад се појави лако преносива, непредвидиво смртоносна зараза без вакцине, налаже уједињавање ресурса у борби против заједничког непријатеља. На моменте се чини да добар део великих играча и ради заједно. Или да би радили заједно кад не би стајали под притиском да истовремено доказују супериорност либералне демократије на једној, односно ауторитарних типова демократије на другој страни. 

Као да ниједној страни не би одговарало проналажење вакцине, ако оно истовремено не би било и доказ њене политичке супериорности.

ЕУ је и те како слала помоћ Кини у јануару и фебруару, Брисел говори о 56 тона разне медицинске опреме. Пекинг је молио да то остане медијски дискретно, што је ЕУ углавном поштовала. Кад је од марта Европљанима затребала помоћ, Кина је почела да враћа услугу, али у пуној пропагандној помпи.

Али, ако се не почне са јануаром, него се оде даље у прошлост, јасно је да Европљани, као и читав Запад, нису пропустили ниједну прилику да Кини покажу како је не подносе. С једне стране су економски сарађивали с њом тражећи да то остане "дискретно", с друге су политички денунцирали и медијски исмевали мале земље као Србију, које су у основи радиле то исто, сарађивале са Кином, само с више драмског ефекта.

У актуелном надметању око супериорности "друштвених експеримената" у доба короне, Русија је суи генерис, посебан случај. Москва помаже и Европљанима и Сједињеним Државама, и то у ситуацији кад и њој самој треба помоћ.

Службена Русија се при томе понаша упадљиво дискретно, онолико колико су велики системи уопште спремни за пружање тихих услуга. Сама Москва је дискретна, али су истовремено руски медији који емитују ван Русије, као Спутњик и Раша тудеј несношљиво агресивни у покушају да се из пандемије короне извуче идеолошки добитак, па куд пукло.

Постоји један врло логичан начин да се објасни та дискрепанца у руском државном и медијском наступу – Москва жели укидање санкција, али мисли да је дошао ред на ЕУ да то каже сама од себе.

Има ли продужавање антируских санкција овог тренутка икакавог смисла? За Европљане никаквог, као што није било од јаче памети ни у почетку. Али немачка канцеларка Ангела Меркел би вероватно радије била позитивна на корону, него што би Москви укидала санкције.

И зато, кад год у медијима ових дана падне термин "друштвени експеримент", мисли се на то који је политички систем супериорнији у ситуацији кад се здравствени системи свих гуше и пуцају.

Кад се угаси светло у крчми Корона...

Синдром "Под заштитом короне" – то је реченица која се раширила глобалним јавним просторима као степски пожар. Њом се преноси метафора спуштене завесе на позоришној бини док у позадини сценски радници ужурбано мењају сценографију. Кад кажу "под заштитом короне", медијски људи и политичари сугеришу да ће се људи на крају ове пандемије пробудити у сасвим другом свету.

Из визуре европске цивилизације – а ту ауторка рачуна у сасвим уском смислу и Русију, у нешто ширем читаву северну Америку и Аустралију – био би то нешто као трећи чин у позоришту. Читав свет је позорница, говорио је Шекспир, што је само делимично тачно. Сад видимо да је свет не само позорница, већ и једна те иста позоришна представа! Први чин грчка и римска антика, други чин две хиљаде година хришћанства и сад трећи који почиње чим се са света дигне завеса короне.

Толико је црног хумора сабијено у тој краткој формулацији "под заштитом короне". Реално смо у овој ситуацији зато што је свет без икакве заштите изложен ширењу короне. Иронија је да управо недостатак заштите ствара заштиту за неке.

"Неки" су они који размишљају унутар оперативних параметара већ споменуте формуле "друштвеног експеримента": Не прво "да победимо корону, па да видимо", него "да преузмемо контролу над трећим чином, па да видимо".

Као прво име спомиње се мађарски премијер Орбан, који је распустио парламент и сад влада егзекутивним декретима. И други су прогласили ванредно стање, или серијом хитних закона пренели одговорност на егзекутиву. Ово друго се на пример догодило у Аустрији, али тај тип закона се популарно зове "sunset law", закон "залазећег сунца" – сваки има уграђени временски хоризонт, датум трајања, кад он наступи, закон сам себе аутоматски поништава. Залази као сунце иза брега.

Проблем са Орбановим методом је у недостатку те временске клаузуле. У свему осталом важи његова изјава од прошле седмице: "ако ЕУ може да нам пружи неку конкретну помоћ, она је добродошла, ако не, нек нас пусти на миру". Или помози, или умукни.

Али Орбан је само најсликовитији и најдуховитији пример метафоре о преуређењу света "под заштитом короне". Претпостављам да је духовитији за немађаре, него за саме Мађаре, али и мимо тога Мађарска је премала да би гурала реквизите на светској бини и постављала параметре трећег чина.

Кинеска комунистичка партија је почетком марта покушала да креира спољни утисак као да Кина већ делује из трећег чина, где убрзано креира правила и за остале кад једном тамо стигну. У међувремену је и Пекингу јасно да, докле год се не пронађе вакцина, Кина и даље седи у истом (зараженом) броду као и сви остали.

Трампова администрација, иза ње још више такозвана "дубока држава", дуго су се понашале као да се епидемија њих не тиче. То је погрешна импресија, и те како их се тицала, једино што је Трамп ментално био у фази пост-Ковида пре него што је у земљи уопште почела фаза Ковида.

Као што се Кинеска комунистичка партија у јануару играла тврдоглавости, америчка администрација се до краја марта играла арогантности и супериорности. "Нас неће, ми смо стара култура под комунистичком администрацијом", говорио је рани кинески став. "Нас неће, ми смо демократе под оружјем", поручивао је амерички став до пре неколико дана.

Став америчке администрације је био да ће "наш друштвени експеримент" ударити по "њиховом друштвеном експерименту" и доказати да геном SARS-CoV-2 има још три секвенце које су виролози у брзини пропустили да примете: Срп, чекић и подмосковске вечери.

Етички апсолутно најнижи ниво деловања "под заштитом короне" припада НАТО алијанси. У тренутку кад је Светска здравствена организација 11. марта, несхватљиво и неодговорно касно, прогласила пандемију Ковида, НАТО је јурнуо да под заштитом короне заузме боље позиције у трећем чину. Још и горе, ако се узме у обзир да НАТО није само радио ствари "под заштитом короне", већ под премисом супериорног "друштвеног експеримента" који САД наводно успешно постављају на ноге под под заштитом короне.

Док су сви велики правили једну те исту велику грешку, НАТО је правио дупле и троструке. Тако је и Северна Македонија примљена у чланство "под заштитом короне", док је свет гледао у другом смеру. Да НАТО поседује минимум етичких стандарда, сачекао би који месец са пријемом новог члана.

Пре десетак дана руководство Северне војне алијансе је нешто попустило са притиском дуж руских граница, на шта су и Руси одмах објавили да смањују присуство са своје стране границе. Но, на састанаку министара НАТО земаља у Бриселу крајем ове седмице одвраћање "руске опасности" поново је подигнуто у сам приоритет трећег чина европске цивилизације.

Јасно је – кад све ово прође, НАТО стоји под енормним притиском да активно делује линијом властите хистерије. Или ће почети рат против Русије или нестати такав каквим га знамо, као организација која истовремено креира и опасност и одговор на опасност.

Неки су већ добили укус промена које долазе, на пример косовски Албанци, који више не уживају апсолутну подршку Вашингтона, у консеквенци ни најмоћнијег дела Северне војне алијансе.

Вашингтон има неодложна посла у властитој кући. Присиљен је да попушта и тамо где има непосредније интересе, него што је то Косово. Као прва међународнополитичка жртва короне, косовски Албанци су на путу да у пракси науче значење речи компромис.

Идуће недеље наставак о диспозитиву солидарности, о ЕУ, националним државама, виртуелној реалности као бољој реалности и корони као великом друштвеном наративу "Бича стар(иј)х", scourge of the old.