Klinički psiholog iz Lombardije za RTS: Na odeljenjima se vidi glad za vazduhom

Masimo Burati za RTS kaže da koronavirus vraća medicinu sto godina unazad. 

Šta vas je pogodilo kad ste ušli na odeljenje gde se leče ljudi od Kovida-19?

Prva stavar koja vas pogodi kad uđete u bolnicu jeste neverovatna aktivnost i kretanje svih zdravstvenih radnika koje vam, površno gledano, deluje kao frenetično. Međutim, oni su tako usaglašeni i svi rade kao jedan.

Sa druge strane, naročito na odeljenjima za reanimaciju, susrećete se sa totalnom nepokretljivošću pacijenata, tj. sve to što rade lekari, rade na nepomičnim telima. To me je strašno pogodilo. Ono što na odeljenju vidite jeste "glad za vazduhom", pacijenti koji imaju potrebu za vazduhom i mislim da je to užasno teško za ljude, to kada vam treba vazduh i borite se za njega.

O čemu vam pričaju lekari koji rade na odeljenjima gde leže zaraženi pacijenti?

Lekari koji rade na ovim odeljenjima prepričavaju mi jednu užasno tešku borbu, koja traje nedeljama i još uvek se ne vidi izlaz. Njihove smene traju 12, 14 ili 16 sati, odustali su od svih odmora i mnogi od njih su došli sa odmora dobrovoljno, vratili su se da bi pomogli.

Pričaju mi o patnji, o užasnim naporima koje ulazu i činjenici da svaki dan vide jako veliki broj ljudi koji umire, nešto sa čim se nisu susretali skoro nikada, iznad svega u Italiji, naroćčito na infektivnim klinikama gde su se lečile infektivne bolesti kao neke tropske bolesti i sl. kao na primer neke bolesti od kojih oboli neko ko je došao sa puta ali to su minimalni brojevi.

Šta vama kao psihologu govore porodice ljudi koji su u bolnici i bore se protiv virusa?

Ono što mi govore porodice ljudi koji su u bolnicama je opis jedne jako teške situacije, nezamislive, oni se suočavaju sa najgorim od strahova. Pacijent nakon primanja u hitnu biva odvojen od porodice i kreće sa bolničkim lečenjem i više nema mogućnosti da komunicira sa najbližima jer je intubiran, jer je pod sedacijom, jer se nalazi u situaciji u kojoj ne može ni da priča ni da piše.

Porodice se ne odvajaju od telefona, njima bolnica telefonira i mi kao psiholozi pokušavamo da ih podržimo i u tome se najviše i sastoji naš posao sa njima. Što je najgore od svega oni znaju da ako nešto krene po zlu i ako im član porodice umre, oni ga nikada više neće videti. Tu već ulazimo u jednu dimenziju u kojoj telo nestaje, nestaje draga osoba, i porodica ne može više o njemu brinuti ni na jedan način, ne može brinuti čak ni o njihovom telu. To je jedan od najvažnijih aspekata žalosti i elaboracije tuge, tj. fizički se uveriti u smrt drage osobe, ta nemogućnost da se oprostite. To se nekad dešavalo sa ljudima koji su odlazili u logore, u ratu se to dešava, da ne možete da nađete i vidite telo umrle osobe. Ovde iz drugih razloga ali ljudi to preživljavaju na isti način.

Šta je po vašem mišljenju najteža stvar vezana za ovu epidemiju?

Najteže stvari vezane za ovu epidemiju su dve po meni:

Prva, ta psihološka dimenzija neprijatelja koji je nevidljiv i koji mi možemo da prenesemo drugima ili drugi nama koji dovodi do toga da sumnjamo u svakoga, da ne verujemo nikome, da zahladimo odnose i sa sopstvenom familijom. I ja uveče kada se vratim iz bolnice gde su pacijenti sa kovidom imam teškoću da se približim mojoj deci, mojoj supruzi jer moja impresija je da mogu da budem opasan za njih. Znači, suočavamo se sa nečim što se ne vidi a potencijalno je smrtonosno. Naročito kada se radi o starijim ljudima, na primer u mom slučaju sa mojim roditeljima koje nisam video mesecima i koje neću videti ko zna koliko još meseci. Moram da ih zaštitim.

Druga stvar po meni, je prava borba – rat protiv virusa koja je u ovoj fazi borba iz pozadine. Naime, medicina je u ovom momentu jedino u stanju da održava živom osobu nadajući se da će ta ista osoba uspeti sama da se izbori protiv virusa. U ovom momentu ne postoji lek sem zaštite od nekih drugih infekcija, što je jedino što sada mogu da rade lekari ali to je kao da asistiraju u borbi bez da mogu aktivno da pomognu kao na primer u slučaju kada možemo da antibiotike. Ovo je nešto što nas vraća, vraća medicinu stogodina unazad.