Клинички психолог из Ломбардије за РТС: На одељењима се види глад за ваздухом

Масимо Бурати за РТС каже да коронавирус враћа медицину сто година уназад. 

Шта вас је погодило кад сте ушли на одељење где се лече људи од Ковида-19?

Прва ставар која вас погоди кад уђете у болницу јесте невероватна активност и кретање свих здравствених радника које вам, површно гледано, делује као френетично. Међутим, они су тако усаглашени и сви раде као један.

Са друге стране, нарочито на одељењима за реанимацију, сусрећете се са тоталном непокретљивошћу пацијената, тј. све то што раде лекари, раде на непомичним телима. То ме је страшно погодило. Оно што на одељењу видите јесте "глад за ваздухом", пацијенти који имају потребу за ваздухом и мислим да је то ужасно тешко за људе, то када вам треба ваздух и борите се за њега.

О чему вам причају лекари који раде на одељењима где леже заражени пацијенти?

Лекари који раде на овим одељењима препричавају ми једну ужасно тешку борбу, која траје недељама и још увек се не види излаз. Њихове смене трају 12, 14 или 16 сати, одустали су од свих одмора и многи од њих су дошли са одмора добровољно, вратили су се да би помогли.

Причају ми о патњи, о ужасним напорима које улазу и чињеници да сваки дан виде јако велики број људи који умире, нешто са чим се нису сусретали скоро никада, изнад свега у Италији, нароћчито на инфективним клиникама где су се лечиле инфективне болести као неке тропске болести и сл. као на пример неке болести од којих оболи неко ко је дошао са пута али то су минимални бројеви.

Шта вама као психологу говоре породице људи који су у болници и боре се против вируса?

Оно што ми говоре породице људи који су у болницама је опис једне јако тешке ситуације, незамисливе, они се суочавају са најгорим од страхова. Пацијент након примања у хитну бива одвојен од породице и креће са болничким лечењем и више нема могућности да комуницира са најближима јер је интубиран, јер је под седацијом, јер се налази у ситуацији у којој не може ни да прича ни да пише.

Породице се не одвајају од телефона, њима болница телефонира и ми као психолози покушавамо да их подржимо и у томе се највише и састоји наш посао са њима. Што је најгоре од свега они знају да ако нешто крене по злу и ако им члан породице умре, они га никада више неће видети. Ту већ улазимо у једну димензију у којој тело нестаје, нестаје драга особа, и породица не може више о њему бринути ни на један начин, не може бринути чак ни о њиховом телу. То је један од најважнијих аспеката жалости и елаборације туге, тј. физички се уверити у смрт драге особе, та немогућност да се опростите. То се некад дешавало са људима који су одлазили у логоре, у рату се то дешава, да не можете да нађете и видите тело умрле особе. Овде из других разлога али људи то преживљавају на исти начин.

Шта је по вашем мишљењу најтежа ствар везана за ову епидемију?

Најтеже ствари везане за ову епидемију су две по мени:

Прва, та психолошка димензија непријатеља који је невидљив и који ми можемо да пренесемо другима или други нама који доводи до тога да сумњамо у свакога, да не верујемо никоме, да захладимо односе и са сопственом фамилијом. И ја увече када се вратим из болнице где су пацијенти са ковидом имам тешкоћу да се приближим мојој деци, мојој супрузи јер моја импресија је да могу да будем опасан за њих. Значи, суочавамо се са нечим што се не види а потенцијално је смртоносно. Нарочито када се ради о старијим људима, на пример у мом случају са мојим родитељима које нисам видео месецима и које нећу видети ко зна колико још месеци. Морам да их заштитим.

Друга ствар по мени, је права борба – рат против вируса која је у овој фази борба из позадине. Наиме, медицина је у овом моменту једино у стању да одржава живом особу надајући се да ће та иста особа успети сама да се избори против вируса. У овом моменту не постоји лек сем заштите од неких других инфекција, што је једино што сада могу да раде лекари али то је као да асистирају у борби без да могу активно да помогну као на пример у случају када можемо да антибиотике. Ово је нешто што нас враћа, враћа медицину стогодина уназад.