После инцидената на утакмици младих репрезентација Енглеске и Србије из Европе су стигле оптужбе да су Срби расисти и да их због тога треба искључити из европских фудбалских такмичења.

Овде можете погледати/преузети емисију Око 

Да ли је расизам у спорту новијег датума и откуд то у српском спорту, да ли су оптужбе оправдане или неправедне - биле су неке од тема емисије Око.

Бивши фудбалер Иван Ергић сматра да је расизам на фудбалском терену део репертоара вређања које настаје у ирационалном подручју као што је стадион, и од стране играча и од стране навијача.

Како наводи, треба разликовати импулсивни од политичког, систематског и институционалног расизма. Импулсивни расизам је део фудбала, каже Ергић. Бивши фудбалер Иван Голац, који је крајем 70-их играо у Енглеској, каже да у то време није било расистичких испада као данас.

Одговарајући на питање како смо дошли до тога да расизам постане озбиљно питање, социолог Драган Коковић је рекао да се расизам накалемио на фудбал и да то није само проблем фудбала и спорта, већ друштва.

Социолог Владимир Вулетић подсећа да је пре 30-ак година много људи из Африке, Азије студирало у Београду и да расизма није било, али да је тих људи последњих 20 година све мање. Расистички инциденти, како наводи, настају као производ климе у друштву и због тога што нисмо у дневном контакту са људима других раса.

Говорећи о борби против насиља на спортским теренима, Голац наводи да она креће 80-их година, практично од утакмице између Ливерпула и Јувентуса. Британска премијерка Маргарет Тачер тада није чекала реакцију Фифе и Уефе, већ је кренула са чишћењем у својој кући, наводи Голац и додаје да се то врло лако ради "ако имате воље".

Сви они који су били проблематични, на дан одигравања утакмице, имали су обавезу да се јаве у станици полиције, или да донесу пасош када је тим играо у иностранству, наводи Голац и додаје да им је тиме практично онемогућено да дођу на утакмицу.   

Коковић истиче да је насиље постало нека врста комуникације, а и дух времена се променио. Дошло је до страховите промене, када је Голац играо навијачи су били део декора, данас их не занима клуб, већ да се истакну као група, истиче Коковић.

Иван Ергић каже да је наш расизам донекле фолклорни, док је на западу у политичкој и институционалној равни. Коковић истиче да код нас институционалног расизма нема и да он на стадиону креће када неко почне да опонаша мајмуна, а други га следе.

Владимир Вулетић истиче да свако мора да се стави у позицију црног играча, када 10.000 људи врши притисак на њега ономатопејом мајмуна, и да замисли колики је то притисак. Коковић истиче да постоји и обрнути расизам, када врло често бели играчи нису заштићени и када њих црни играчи вређају.

Ергић подсећа на речи Рија Фердинанда који је рекао да Британија треба прво да почисти у сопственом дворишту, па да онда другима дели лекције, док Голац истиче да играчи једни другима кажу свашта, али да увреде имају другу тежину ако дођу са трибина.

Одговарајући на питање да ли ће Србији сада бити могуће лакше закачити епитет расизма, Ергић је рекао да смо понекад сами криви.

"Долази до рехабилитације четништва, на Ташмајдану имамо споменик диктатору, уместо Че Гевари. Сетимо се да смо овде имали несврстане, док је на западу владао тихи расизам, морамо поново да афирмишемо праве вредности", наводи Ергић.

Владимир Вулетић понавља да треба прво почистити у свом дворишту пре него што размислимо да ли је реакција из Европе била груба. Према мишљењу Драгана Коковића, епитет расизма ће моћи да нам се прикачи због тога што нас оптужују моћници, док Голац истиче да ће нас оптужбе чекати на свакој кривини док нешто не променимо.