Основни мотив за снимање филмова је, каже Слађана Зарић, захвалност људима који су бранили државну границу. "То се повезује са чињеницом да ништа нисмо знали", додаје, "да су ти људи 20 година живели поред нас, а ми нисмо имали представу кроз шта су прошли, коју жртву и јунаштво су  поднели за нешто што је тада свима њима било најсветије. То је одбрана отаџбине."

Према речима историчара Бојана Димитријевића, војска је испунила дуг отаџбини, а они који су дали свој живот, то су учинили из најплемениитијих намера - да бране државу.

"Али политички оквири су били такви, Србија је тај рат изгубила и све те битке су бар у прво време посматране као део пропаганде Милошевића да оправда рат 1999. и покаже да све није изгубљено. Ново време их је за 10,15 година ставило у потпуни заборав", каже Бојан Димитријевић.

Филм "Ратне приче са Кошара" прати догађаје почев од 9. априла 1999. када су снаге УЧК напале државну границу СР Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана. Како покушај да пробију линију одбране на Кошарама није успео, УЧК уз подршку НАТО креће у другу копнену офанзиву на Паштрику, планини у близини Призрена. Овај догађај прате "Ратне приче са Паштрика".

Ни покушај да се са те стране уђе дубље у територију Косова и Метохије није успео.

Бранимир Гајић који је 1999. као новинар пратио војску, каже да је косовски рат у највећем делу српског друштва дуго био перципиран кроз визуру оних који су били испод НАТО бомби.

"Цивили у највећем делу Србије ван Косова нису имали прецизне информације и знања шта се на бојишту дешава што је и разумљиво", појашњава Гајић. "Војска је имала своје разлоге, због начина на који се операције одвијају, а тек пасионирани посматрачи или они који на неки начин могу то да разумеју, на основу телевизијских извештаја могли су да склопе слику о томе шта се тада дешавало, како су изгледале саме војне акције на Косову".

Бојан Димитријевић, који је после 2000. био ангажован у Министарству одбране и као саветник председника за војна питања, каже да је прва деценија 21. века донела много нових турбуленција, које су одбрану државне границе 1999. потиснуле у други план.

"Не да није било политичке воље, него ни времена. С обзиром на неколико промена државног оквира, неколико измена стратегијских оквира такође. Притисак Хага који смо трпели, посебно док нису ухваћени Младић и Караџић... Осим протоколарних помињања, није се бавило тиме детаљно. Ни кроз прикупљање изјава, ни докумената. Све је остало на сећању људи који су били у тим догађајима", појашњава Бојан Димитријевић.

Бранимир Гајић, истраживач и документариста, каже да је она истина која је до нас дошла, "да је било страшних ствари и злочина, у великом делу јавности тај рат ставила на не тако светло место. С друге стране, имате људе који су се у том рату борили заиста часно. Полицајци и војници, резервисти и рочни војници који су бранили земљу. Како каже један од актера у филмовима, није било важно ко је на власти. Они су се трудили да бране државну границу".

За Бојана Димитријевића, као историчара, најзначајније је да су људи који су били у том конфликту проговорили.

"Усмени извори који су веома битни за разумевање духа времена су оставили сведочења пред камерама. То је за нас историчаре врхунски догађај, јер управо се то није десило за ратове  1991-1995. И ми данас за разлику од неких држава у региону које имају изграђен мит о  тим ратовима, немамо овакве филмове за те ратове. Што је штета, јер  је велики број учесника већ ван историјске и животне сцене", каже Димитријевић.

Филм је изазвао снажне реакције и на Косову и Метохији. И код Срба и  код Албанаца. Слађана Зарић каже да су бројни албански медији писали о филмовима. "Специфично је да је РТК3 направила једночасовну емисију посвећену филму "Ратне приче са Кошара". Веровали или не, позитивно су га оценили", каже Слађана Зарић.

У емисији емитованој 12. априла, приштински редитељ Бен Аполони, рекао је да му се допада како је филм урађен, да је одлично реализован и да се екипа потрудила. "РТС је дао све од себе да ода пошту и бици и страдалима", рекао је у емисији. 

Занимљиве су неке оцене које је у истом програму дао Миљаим Зека, посланик у Скупштини Косова.

"Јавила ми се госпођа из Београда Слађана Зарић", рекао је Зека. "Контактирала је писмом са мојом супругом на енглеском. Она  је ауторка филма и затражила је сусрет са мном. Тражила је да се нађемо у Приштини, код хотела. у циљу договора у вези с аутентичним снимцима са ратишта. Био сам почаствован да једна кућа као РТС тражи дозволу за емитовање мог материјала на Јутјубу који је већ стотину пута преузиман. Моје је апсолутно уверење, не само мишљење, већ убеђење, да ће битка на Кошарама односно величина момака и девојака УЧК који су се борили, да ће њихова величина моћи да се види само са ознаком телевизије Србије", рекао је Миљаим Зека.

За Бранимира Гајића, филмови Слађане Зарић су важни јер је сматра, озбиљним освртом на релативно скора историјска дешавања, исправљена неправда.

"Косово је у новој српској историји пораз, то је јасно", каже Бранимир Гајић. "Пораз који даје горчину, а горчина пораза не даје места за хероје нације које губе ратове. Не славе оне који су учествовали, јер су ратове изгубили. Чини ми се да је сада та неправда исправљена, да ми сада имамо људе који су бранили  своју земљу, нису чинили никакве злочине и који тај рат нису изгубили. Они су успели да одбране границу, да се не сломе под јаким офанзивама албанских снага и то је једна од важних тачака ова два филма".

Шта се дешавало на Кошарама и Паштрику, јавност детаљно сазнаје двадесет година касније. Прича која се ретко причала, сада је доступна је свима. У одбрани државне границе 1999. погинула су 134 војника и официра војске Југославије. Просечна старост погинулих била је 25 година.