Све о анксиозности током ковида из прве руке: Било је ноћи кад сам у кревету плакала од страха

Теодора Миљковић је 25-годишња Београђанка и има све што, споља гледано, чини идеалан живот младе особе у 21. веку. Породицу и партнера који је воле и уз њу су, пријатеље, успешну каријеру у области дигиталног маркетинга, препознатљиво је лице многих ТВ реклама, има више од 20.000 пратилаца на Инстаграму. Али има и једног моћног непријатеља – анксиозност.

Све је, како је испричала за сајт РТС-а, почело када је имала 20 година, у сред испитног рока и обавеза на новом послу којим је почела да се бави.

"Сећам се да су тада почеле да ми се дешавају физичке сензације. То бих објаснила као неку невероватну нервоза тела, у мом случају из желуца, помешану са мислима да ће се нешто лоше догодити. Код мене су те мисли конкретно биле повезане са здрављем, да ли ће моје тело и мој организам издржати а да не колабирају од свих тих ствари или ћу се, не дај боже, смртно разболети", објашњава Теодора.

С обзиром на то да је, како каже, и њена мајка имала много проблема са анксиозношћу и да то у њиховој кући није била табу тема, Теодора је одмах потражила помоћ психотерапеута ког је у том тренутку посећивала две године.

"Мој мозак, колико год био свестан сензација које се у мом телу дешавају и тих неких мрачних мисли, није био способан да их заустави. Колико год свесно ја желела, оне се несвесно појављују и понављају. Онда је психотерапеут рекао да је то нешто слично као што је моја мама имала, да је то у ствари, потпуни осећај анксиозности и анксиозног напада. Била сам већ доста упозната са тим да то није ништа страшно, да у случају да ми се деси напад панике нећу умрети", наводи Теодора.

Она је, како каже, вишегодишњим радом научила да кроз анксиозност "сурфује" – да улази и излази из анксиозних напада, а да је они не преплаве потпуно.

Шта ако ми оболе ближњи?

Међутим, са доласком епидемије коронавируса прошле године, ситуација се погоршала. Пре свега јер је наступила општа неизвесност – како се лечи ковид, колико ће трајати епидемија, када ћемо опет живети нормално.

Највећи Теодорин страх, као и код већине људи, био је шта ће се десити ако оболе њени ближњи. Због проблема са анксиозношћу, то ју је у неким тренуцима потпуно паралисало.

"Имала сам те ноћи када сам легла у кревет и почела да плачем сама од себе, шта ако се њима нешто догоди и шта ако се случајно заразе у продавници. Мислим да су се са тим сусретале не само анксиозне особе, али мени је то било изузетно изражено на почетку пандемије. Ненормални напади плача, туге због тога што се плашим неизвесности и тога што би могло њима да се деси. Тада још нисмо знали да је излечиво, колико је излечиво, кога напада… Ниси знао са чиме се суочаваш. Када би ми неко од мојих ближњих рекао да је заражен, ја бих вероватно, боже опрости, њега отписала. Толико сам у страху била", наводи Теодора.

Онда се и сама заразила у јуну прошле године, и проживела мали пакао. Један од узрока томе је и хипохондрија, која често прати особе које болују од анксиозног поремећаја. Три пута се тестирала и три пута је била позитивна. Читавих месец дана.

Умишљала је јаке симптоме короне које, заправо, није имала, а сви резултати су били добри.

"Нисам могла да верујем да се то мени дешава, па сам почела да умишљам да имам проблем и са плућима, да не могу да дишем, да добијам јаче симптоме ковида и да ћу имати дуготрајне последице. Била сам на вези са психотерапеуткињом која ме познаје дужи низ година и која је на реалан, објективан начин покушала да ми објасни да су то све моја умишљања и да мој мозак ради на тој фреквенцији размишљања и да само морам објективно да сагледам ситуацију и да верујем резултатима крви, рендгену плућа, да верујем да могу да задржим дах, да удахнем", прича Теодора.

Хипохондрија у погоршању

Управо је хипохондрија – страх да ће се оболети од тешке болести – један од најчешћих видова анксиозности због које су се пацијенти обраћали психијатрима током епидемије.

Баш због тога што постоји реална опасност, болест, епидемија је погодно тло за још горе стање хипохондра.

Према речима др Бојане Младеновић, психијатра у Специјалној болници "Ковин", готово половина пацијената који су се јављали у саветовалиште отворено због епидемије имало је погоршане симптоме бројних страхова и хипохондрије.

"То је раније било подношљиво а сада се погоршало. Јављали су се услед невезаних проблема, али су исцрпели механизме одбране, да немају више начина да се психички изборе са тим јер имају додатни стрес којим се сви ми бавимо, постоји опасност за све, а то је ковид. Тако да се јављају директно због ковида, али је и индиректно, јер је пандемија направила појачан притисак и доста је симптома сада избило на видело због појачаног притиска, немогућности да се изборе са тим стресом", објашњава др Бојана Младеновић.

Људи који су прележали тежи облик ковида јављају се због менталних проблема

Током смене у 12 сати у болници је било и до десет позива. И то упућених само једном лекару. У целом саветовалишту дневно је било и до 50 позива.

Најкритичнији је био период април–мај, када су грађани Србије били у најстрожем карантину.

Данас, годину дана касније, људи су се колико-толико навикли на ситуацију, па саветовалиште болнице има и мање позива. Није ретко и да се, према речима докторке, јављају и људи који су победили тежи облик ковида, па данас осећају менталне проблеме условљене последицама те болести.

"После прележане инфекције остају тегобе, желудачне, болови, неко је добијао перикардитис, течност у срчаној кеси, што узрокује нелагодност и онда, уз то, долази до нерасположења, депресивности, безвољности, због свих тих последица. Јављала се и изолована депресија, после саме болести, нерасположење, безвољност, губитак апетита психолошког узрока", истиче др Бојана Младеновић.

Лечење таквих пацијената најчешће је лековима, наводи психијатар.

"У психијатрији углавном препишемо, за расположење, против анксиозности, против болова да се човеку олакша то стање бола јер свако кога дуже време прати хронични бол неминовно улази у депресиван поремећај. Дајемо вишеструку терапију за такве поремећаје", указује др Бојана Младеновић.

Иако дуго ради са психотерапеутом и зна како да се избори са анксиозношћу, лекове због тог поремећаја је у једној прилици попила и Теодора.

Био је то, каже, период када је сазнала за болест блиске особе.

"Невероватна анксиозност као никад, нисам могла да функционишем, могла сам само да се тресем, плачем, да лежим у кревету и да једем. Није била депресија већ јака анксиозност и то ме је спасило", прича Теодора.

Лекове никако не смете узимати на своју руку, већ искључиво уз консултацију за лекаром. 

Када се треба јавити лекару за помоћ

Анксиозност и ментални проблеми не бирају ни године, ни пол, ни материјални статус. Могу да погоде сваког, поготово у време епидемије.

Др Бојана Младеновић указује да су се у саветовалиште јављали и млади пацијенти, који су наилазили на потешкоће.

"Најчешће су се жалили на безвољност, немогућност изласка из куће, виђања са пријатељима, због саме изолације су се осећали најчешће депресивно, зато што су морали све контакте да сведу на минимум. Не одлазе на посао, раде од куће, све то на младог човека делује демотивишуће", напомиње психијатар Специјалне болнице "Ковин".

Да је реч о озбиљном проблему, који захтева помоћ лекара, указују симптоми као што је поремећај сна, губитак апетита, немогућност свакодневног функционисања, соматски проблеми.

"Лекару треба да се јаве кад осете да им је функционалност нарушена, односно да нису у стању да обављају своје свакодневне обавезе, да не могу да спавају, да не могу да једу нормално или једу прекомерно, да не могу да престану да размишљају о ковиду, да се преиспитују, проверавају различите информације о корони или вакцинама. Кад то постане главни темељ у њиховом животу, већ је време да потраже помоћ", наглашава др Бојана Младеновић.

Савети за борбу са анксиозношћу

Много је притисака, страхова и непознаница којима смо већ годину дана изложени. Од тога да не знамо да ли ћемо оболети, са којом клиничком сликом, преко тога када ће се епидемија завршити и које ће последице донети.

Због тога је важно изградити јаке менталне одбрамбене механизме који ће помоћи да не потонемо.

Један од кључних савета који упућује др Младеновић свима је да се, пре него што осете потребу да се консултују са стручним лицем, искључе вести и престану да кликћу на бројне објаве о корони.

"Средства јавног информисања се баве тиме због оних који нису чули и неће да се баве тиме, они морају да раде ту врсту пропаганде да би се људи освестили и почели да се понашају одговорно. Да престану да се баве тиме као да од њих нешто зависи у ширем смислу и наравно вакцинација која може да нас заштити да се људи осећају сигурније када добију вакцину и кад знају да имају имунитет и да не могу оболети од тежих форми", препоручује др Бојана Младеновић.

Указује на то да се треба окренути свакодневним активностима, хобијима, скренути мисли са читавог проблема.

Теодорино решење за борбу против анксиозности било је упознавање са окидачима који јој изазивају такав осећај. За њу су то, осим јавних наступа за које није довољно припремљена, и кафа и алкохол. Да не би изазивала погоршање, готово потпуно их је избацила из употребе.

Поред тога, како каже, увек јој помаже и интензивна физичка активност.

"Неко нема физичке сензације, ја их имам ненормално, моје тело бриди, осећам жмарце у телу, осећам невероватну нервозу, осећам потребу да ту негативну енергију избацим из свог тела", каже Теодора.

Њен кључни савет за особе које се боре са анксиозношћу је да о томе говоре са блиским људима, никако да ћуте.

"Многи људи то раде. Не дозвољавају да други људи примете да се њима нешто дешава унутра. Е када једном ту баријеру прескочимо и када имамо храбрости и снаге да кажемо "е није ми добро, не осећам се добро, морам да попијем воду, да удахнем" мислим да ће многима који се боре са анксиозношћу бити лакше јер је ослобађајуће да знаш да други људи могу да ти помогну и да ти изађу у сусрет", истиче Теодора.

Ако знате неког ко у овим неизвесним временима бије битку са анксиозношћу и страховима, разговарајте са њим. Физичка дистанца постоји, али социјална не сме.