Читај ми!

Интервју: Ивана Сташевић Карличић, директорка Клинике "Др Лаза Лазаревић"

Годину дана епидемије – колико нас је корона "излудела"

"Благо оном ко рано полуди, цео му живот прође у весељу", каже стара народна. Пандемија је, чини се, попут велике позивнице за колективно "весеље" на које, за разлику од других, нико не жели да дође. Стручњаци широм света предвиђали су да нас чека цунами менталних обољења због пандемије. Да ли су последице заиста толико катастрофалне?

Загрљаји и дружење са блиским људима могу да помогну да пребродимо сваку кризу. У овој, корона кризи, то је животно опасно. У сваком рату, па и у овом, опстају само најјачи, ментално утренирани да издрже дуге трке, каква је епидемија.

Међутим, због корона кризе, и они ментално јаки сигурно су осетили замор, макар побеснели и унервозили се јер никако да се приближи крај. Ако није било тако, вероватно су слагали, јер је чињеница да никоме све ово не пада лако. 

Каква је наша ментална "клиничка слика" после годину дана епидемије? Како да се психички припремимо ако ово потраје бар још годину дана, а многима је већ сада свега преко главе? Шта је са људима који већ имали неке менталне сметње?

На ова питања одговоре смо потражили код др Иване Сташевић Карличић, директорке Клинике "Др Лаза Лазаревић".

Да ли сте Ви лично у последњих годину дана осетили да сте у кризи или да ли Вам је свега доста и шта сте урадили?

Због природе посла којим се бавим и мноштвом одговорности са којима се сваког дана суочавам, целе прошле године сам, као и све колеге, била у стању повишене спремности, будности и преданости здрављу пацијената и себи блиских људи.

Наравно, било је тренутака који су тражили брзо доношење неких тешких одлука што ћу свакако запамтити као обележје овог периода. У сваком случају, за све здравствене раднике и људе који су водили здравствени систем, ово је било време изазова и прилика да друштву и држави дају најбоље од себе. 

Да ли је за ових годину дана дошло до неких неочекиваних појава, за Вас изненађујућих?

Још крајем пролећа претходне године целокупна стручна јавност је схватила да је ова пандемија сама по себи атипична и да ћемо још пуно новог видети од вируса и болести коју изазива. Свакако је ово ситуација у којој смо се додатно уверили да стрпљење и доследност уз осећај да држава брине о јавном интересу јесу пут за излазак из кризе. Свака друштвена криза, па и пандемија јесте шанса за личност и друштво. Уверена сам да ћемо из овога изаћи јачи, бољи и спремнији за будућност. 

Јесу ли биле претеране прогнозе психијатара који су најавили да нас чека цунами менталних обољења или је тај талас већ кренуо?

СЗО је још пре годину дана, на основу стручног светског консензуса, обзиром на интензитет стреса који је донело суочавање са до сада још невиђеном ситуацијом угрожености личног и физичког интегритета, предвидела пораст анксиозних, са стресом повезаних и депресивних поремећаја.

Нисмо, међутим регистровали тако катастрофалне бројке, можда баш зато што смо се спремили и од самог почетка пандемије деловали превентивно у овом смислу. Наиме, Министарство здравља РС је још средином марта прошле године, у циљу опсежне заштите јавног здравља на територији целе земље, у Клиници "Лаза Лазаревић" покренуло бесплатну СОС линију за психосоцијалну подршку током пандемије ковида-19. Од децембра прошле године, клиника је у ковид систему, чиме је додатно омогућена већа доступност здравственог система за лица са менталним сметњама. 

Колико смо се променили за ових годину дана, пролазећи кроз константну неизвесност и страхове, за себе и ближње?

Ситуација у којој се нашао читав свет довела је у питање оно највредније, а то су живот и здравље људи, изменила је начин уобичајеног функционисања сваког од нас и довела до интензивог суочавања са читавим спектром осећања као што су страх, забринутост, анксиозност, неизвесност, смањен осећај сигурности, љутња и слично.

С друге стране, као и свака криза, дала је и шансу да преиспитамо наше приоритете, однос према себи, ближњима, животу генерално, да направимо разлику шта нам је заиста неопходно да би смо били срећни, а шта намеће савремени живот потрошачког друштва, унела је перспективу општег добра и вишег циља.

На који начин ћемо искористити ова нова сазнања о себи и свету око нас, како ћемо зацелити ране или преболети губитке зависи од наше способности да учимо, прилагођавамо се и жеље да се мењемо на боље.

Које категорије становништва су претрпеле наjјачи удар за ових годину дана и како се тај удар манифестовао?

Чини се да су, с почетка пандемије, најjачи удар претрпеле старије особе и адолесценти, због карактеристика, захтева и стила самог животног доба у коме се налазе. Пензионери су нажалост врло често већ нарушеног здравља и тешко подносе веће промене везане за њихову животну рутину која је у претходном периоду услед рестрикција свакако била нарушена. Њима је тешко падао доживљај усамљености, недовољно простора да виђају млађе чланове породице, отежана доступност лекарских прегледа и слично, али су управо они показали висок степен солидарности и одговорности и на тај начин зрелу бругу о себи.

Адолесценти, пак, окренути су у великој мери вршњачкој групи која преузима водећу улогу за раст и развој и представља важан ослонац који су у блиској прошлости за њих обезбеђивале родитељске фигуре.

Стил живота младих људи, такође, окренут је ка споља и усмерен на остваривање различитих, за њих важних циљева. Срећом младе генерације данашњег доба већ увелико доминатно задовољавају потребу за дружењем преко интернет комуникација и лакше се прилагођавају животним променама.

У овом тренутку, чини се да сви запослени у ковид болница носе највеће бреме у борби против овог вируса. Поред страхова који су очекивани и нормални у овој ситуацији (страх од заразе, односно, губитка здравља, вољених, егзистенцијалних извора прихода, пређашњег стила живота и слично), здравствени радници се неретко додатно исцрпљени због великог броја заражених пацијената, непредвидивости клиничке слике, наглих погоршања па и смрт, упркос свим њиховим напорима, знањима и искуствима.

Који проблеми су се најчешће јављали код људи који претходно нису имали никакве менталне проблеме?

У амбулатним условима и на наше СОС линије јављале су се особе које раније нису имале психичке сметње и то најчешће због симптома из анксиозно-депресивног спектра (несаница, нервоза, смањена толеранција на фрустрацију, снижено расположење, недостатак мотивације, панични напади, опсесивне мисли у вези заразе и слично) или због конкретних тешкоћа у породичном или радном функционисању, односно због тешкоћа у адаптацији на новонастале услове живота.

Занимљив податак је да, с почетка епидемије, бележимо и повећан број првих прегледа грађана у службу Ургентне психијатрије. Најчешће је реч о сензитивнијим структурама, особама који би и на неке друге животно стресне догађаје највероватније развиле неке психичке симптоме. Међутим, можемо рећи да се већина наших грађана успешно адаптирала на постојеће стање.

Шта су Вам говорили људи који су Вас звали и долазили у Клинику, а већ су раније имали менталних проблема?

Људи који су већ имали менталне сметње, а посебно пацијенти наше Клинике, са реалним извором опасности у спољној средини и то посебно на почетку пандемије, парадоксално нису испољавали погоршања психичних симптома. Они су углавном телефонским путем тражили савете око евентуалних раније најављених измена у фармакотерапији и интересовали су се када ће бити омогућен чешћи контакт "лицем у лице" са психијатрима.

С друге стране, неки од њих су имали погоршања због чега је било неопходно и хоспитално збрињавање, али не учесталије у односу на исто време пре пандемије.

Да ли постоји неки адекватан механизам одбране за овај ролеркостер емотивних и менталних стања који нас све погађа на различите начине?

До сада већ имамо искуство које нам може бити од велике користи када су у питању наши планови, жеље и тренутне могућности и најважније је да покушамо да их међусобно ускладимо, пронђемо нове изворе задовољства и одржимо наду и животни оптимизам. Ово је време када велики део наше унутрашње снаге и енергије одлази на савладавање околности које су нас задесиле и зато је важо да нађемо простор и време у коме можемо да се посветимо себи и ближњима, да проналазимо свакодневне ситне изворе задовољства, да не планирамо много унапред и не оптерећеујемо се стварима које не можемо да контролишемо у нашем животу.

Шта саветујете некоме коме је свега већ преко главе, ко би да се врати уобичајеном животу, а надлежни поручују да је то опасно и да још није време?

Верујем да је ситуација у којој смо се нашли највећи изазов и испит за питања солидарности и општег добра. Помоћ себи и другом људском бићу у борби против болести и смрти је сада приоритет за све нас.

Савет онима који би пре времена да се врате уобичајеном животу је свакако да мисле на себе, своје ближње, на здравствене раднике који су у ковид болницама, на наше преминуле и оне који тренутно бију битку за живот.

Уколико пандемија потраје још бар годину дана, како да се адекватно припремимо за оно што нам следи?

Нажалост још увек је неизвесно када ће завршити битка са овим вирусом. У нашој земљи вакцинација је у току, лака и брза доступност вакцина свим грађанима, доноси унутрашњи мир, нуди идеју да је крај ближи но што се до јуче чинило. Видимо да није тако у свим земљама, а пандемија је нешто што се тиче свих нас.

Сигурно је да се морамо наоружати стрпљењем, опрезношћу, солидарношћу и емпатијом.

С друге стране, наши грађани су већ нашли начине како да се себи приуште већину ствари које их испуњавају и чине живот лепшим, почев од путовања на којима откривају скривене бисере наше земље, излета и дружења у природи, преко ангажовања у пружању помоћи онима којима је неопходна.