Живот са маскама и на дистанци - докле ће ово да траје

Када ће крај, све гласније постављамо то питање од када је пандемија променила свет. Наше генерације не памте да се раније нешто овако догађало. Живот са маскама, на дистанци, скоро без осмеха. Да ли би нам било лакше да знамо када се све завршава?

Професор Владимир Дилигенски, неуропсихијатар и психотерапеут каже да је неизвесност најтежа - људи кад не знају докле ће нешто да траје осећају страх.

Ипак, каже, вести о напретку вакцине даје мало светло на крају тунела. 

Према његовим речима, оно што је много теже јесте немогућност комуникације, нема дружења,  нема скупова, што смањује квалитет живота и људе чини нервозним и помало депресивним.

"Када то дуго траје, неминовно је једно осећање нелагодности, које човек тешко подноси", указује професор Дилигенски.

Лек је, каже -  дајте нам мало више комуникације међу људима, што у овом тренутку није могуће.

"То је као да неког осудите на самицу, немогућност комуникације је највећа казна, и ми сада преживљавамо ту највећу казну", каже професор.

После оног првог таласа, или првог пика, брзо смо се опустили. Желели смо да што пре наставимо живот који смо имали пре короне. Међутим, оно што се догађа последња два месеца, као да нас је још више уплашило. 

"Иза свега у суштини стоји страх од смрти" 

"Иза свега тога у суштини стоји страх од смрти, поготову ако су људи свесни да могу да оболе. Друго, вести јако лоше делују да се људи испрепадају, осећају страх, јер сада већ нема породице која не зна за некога ко је заражен", рекао је професор.

Много је тешко, истиче, превазићи тескобу, јер не знамо докле ће да траје.

Друго, човек се непријатно осећа јер је изолован. Највећи проблем је немогућност непосредне комуникације, виђамо се само са једном особом, не можете нигде да одете, не можете на годишњи одмор, практично нам је море онемогућено", каже професор Дилигенски.

Додаје да су све болнице у сталној приправности и да лекари подносе стравичан умор, што људе чине нервозним.

Тешке последице болести 

Велики проблем, према његовим речима су и последице које болест оставља и у психолошком смислу.

"Честе су појаве панике и анксиозности, затим миокардитис или слабљење срчанохг мишића, многе компликације које нису тако наивне, психозе. Оно што ми радимо покушавамо да помогнемо онима који су се заразили", каже професор.

Имали смо и фазе када смо претерано мерили температуру, проверавали чуло мириса и укуса.  

Како време пролази, чини се да забринутост и стрепња јењавају. "Мало смо се научили, носимо маске, неке ствари радимо рутиниски, и тиме смо се растеретили у психиолошком смислу, али и даље је велики терет немогућност комуникације", наводи професор и додаје да највећа подршка стиже од чланова породице.

"Лично мислим да мере треба још пооштрити, али једина нада је вакцина", рекао је професор Дилигенски.