Život sa maskama i na distanci - dokle će ovo da traje

Profesor Vladimir Diligenski, neuropsihijatar i psihoterapeut kaže da je neizvesnost najteža - ljudi kad ne znaju dokle će nešto da traje osećaju strah.

Ipak, kaže, vesti o napretku vakcine daje malo svetlo na kraju tunela. 

Prema njegovim rečima, ono što je mnogo teže jeste nemogućnost komunikacije, nema druženja,  nema skupova, što smanjuje kvalitet života i ljude čini nervoznim i pomalo depresivnim.

"Kada to dugo traje, neminovno je jedno osećanje nelagodnosti, koje čovek teško podnosi", ukazuje profesor Diligenski.

Lek je, kaže -  dajte nam malo više komunikacije među ljudima, što u ovom trenutku nije moguće.

"To je kao da nekog osudite na samicu, nemogućnost komunikacije je najveća kazna, i mi sada preživljavamo tu najveću kaznu", kaže profesor.

Posle onog prvog talasa, ili prvog pika, brzo smo se opustili. Želeli smo da što pre nastavimo život koji smo imali pre korone. Međutim, ono što se događa poslednja dva meseca, kao da nas je još više uplašilo. 

"Iza svega u suštini stoji strah od smrti" 

"Iza svega toga u suštini stoji strah od smrti, pogotovu ako su ljudi svesni da mogu da obole. Drugo, vesti jako loše deluju da se ljudi isprepadaju, osećaju strah, jer sada već nema porodice koja ne zna za nekoga ko je zaražen", rekao je profesor.

Mnogo je teško, ističe, prevazići teskobu, jer ne znamo dokle će da traje.

Drugo, čovek se neprijatno oseća jer je izolovan. Najveći problem je nemogućnost neposredne komunikacije, viđamo se samo sa jednom osobom, ne možete nigde da odete, ne možete na godišnji odmor, praktično nam je more onemogućeno", kaže profesor Diligenski.

Dodaje da su sve bolnice u stalnoj pripravnosti i da lekari podnose stravičan umor, što ljude čine nervoznim.

Teške posledice bolesti 

Veliki problem, prema njegovim rečima su i posledice koje bolest ostavlja i u psihološkom smislu.

"Česte su pojave panike i anksioznosti, zatim miokarditis ili slabljenje srčanohg mišića, mnoge komplikacije koje nisu tako naivne, psihoze. Ono što mi radimo pokušavamo da pomognemo onima koji su se zarazili", kaže profesor.

Imali smo i faze kada smo preterano merili temperaturu, proveravali čulo mirisa i ukusa.  

Kako vreme prolazi, čini se da zabrinutost i strepnja jenjavaju. "Malo smo se naučili, nosimo maske, neke stvari radimo rutiniski, i time smo se rasteretili u psihiološkom smislu, ali i dalje je veliki teret nemogućnost komunikacije", navodi profesor i dodaje da najveća podrška stiže od članova porodice.

"Lično mislim da mere treba još pooštriti, ali jedina nada je vakcina", rekao je profesor Diligenski.