Живописни Екс Ен Прованс. Када возите као ја из Љубљане, налази се после Кана и Нице, а северно од Марсеја. Хиљаду километара округло.

Велики трг на чијем је почетку железничка станица и пластични назив места за фотке на Инстаграму. Затим, фонтана велика као она на Славији. Али без заробљеног кич оркестра у њој.

На фебруарском сунцу град је сијао као Сувињон из блиског Касија. Са масном, слојевитом патином на својим зидовима. Опет, довољно светао и жут.

Екс је ухапшен у уским улицама које на ужас туристе не излазе на море, али имају неки солидан крај за размишљање - баш као француски филм; полицијску станицу или дом за старе.

Студентски град у недељу је измамио масу на улице. Млади су за 20% брже ходали кроз град. Старији су били за 20% спорији. Ја сам, верујем, нашао прави ритам између. На само пар километара од њих су доведени они који можда носе најопаснији вирус који је тада већ био закључао Кину.

‘'Биће огромних последица по светску економију'' шапутало се.

Фабрика целог света је стала.

‘'Имам 200.000 евра робе заробљене тамо'' говорио ми је у фебруару на пријему поводом Дана државности у Словенији један од ретких ‘'средњих'' привредника које познајем. ‘'Замисли како је оним великим фабрикама чија је цела прозиводња тамо? Све ће стати.''

Француска веза за далеки вирус

Тада ми се учинило да људи уопште немају страх од тог вируса, као да ће он засигурно остати у закључаној Кини.

Пар дана након тог разговора ја сам чекао да четворица наших момака изађу из карантина.

Пасошем спојени у ватрогасној тренажној бази надомак Аиџа. Избегли из Вухана летом који су организовали Французи, а за Европљане и Африканце који су се затекли у Хубеј провинцији по избијању епидемије.

Четири мускетара, или четворица младих. И данас ми левитирају између два утиска. Били су две седмице у том комплексу и затим са потврдама да немају вирус одвежени на Марњан аеродром крај Марсеља на лет за Београд.

До тада смо се видели само преко видео порука. Овај први сусрет уживо смо залили пивом на паркингу леталишта. Сада ми пада на памет да они гуле свој трећи карантин, после кинеског и француског, сада су у домаћем - српском.

‘'Слушај, ми смо сви сигурно тамо у Вухану тај вирус већ имали само што су наши организми јаки'' говорио ми је Александар Калаба, Зрењанинац, бивши мајстор малог фудбала, а печалбар као наставник физичког.

За тренутак сам му поверовао, али сам задржао резерву.

‘'Мислиш ли да ће доћи овамо?'' питао сам га када је то питање, иако крајње нормално, изгледало као непотребно и глупо јер је вирус имао имиџ као да је резервисан само за Кинезе.

О, колико је случајног и подразумеваног расизма лебдело у ваздуху тада и претварало се у аеросол. Укључујући и мој.

Облак једног таквог вируса разбио је фудбалер Калаба рекавши ‘'сигурно је да је већ неко време ту.''

О кад ће доћи дан, да летим у Вухан 

Буквално сам осетио како ме је угризао новинарски нагон и натерао да почнем да јурим тај вирус како би се за домаће тржиште сазнало што више о њему и свему што га прати.

Док сам гледао опције како да уђем у Вухан и схватао да ћу морати да у њему останем до краја карантина по правилима кинеских власти, стигле су вести о нашим људима на крузеру у Јапану. Њих четрнаесторо. Довољно за добро извештавање. Бацио сам планирање Вухана, што ни до данас нисам прежалио, и нашао јефтине авио карте до Токија и џабе хотел у Јокохами.

Сутрадан сам био испред брода. Шта сад, мислио сам...

Амбасадор ми је ноћи кад сам слетео дао интервју, али и маске.

‘'Молим Вас, никуда без овога''.

Сада је вирус већ био осетно близу. Могао сам да га видим на петнаест спратова луксузном Принцесс Диамонду. Излазио је на терасу да се проветри, махао са највишег дека. Био је на дохват руке. Или плућа.

Ковид као пресуда 

Ни данас не знамо много више о Ковид-19 него тада. На пример, може ли да се пренесе ветром? То ме је тада некако највише занимало.

Који дан касније путници су почели да излазе. У исто време, Јапан је почео да региструје велике бројеве инфицираних. Одједном, баш сви су носили маске.

Цар је замолио људе да не празнују његов први рођендан на тој позицији откад је наследио оца, а наши људи који раде на броду су ми слали узнемирујуће снимке са брода.

Или бар оно што је нашим наивним и невиним очима изгледало страшно. Као на пример кабине у којима су инфицирани. Једноставан А4 папир на коме је великим словима писало кратко Ковид-19. То је било то тада. Нешто као смртна пресуда.

Слао сам извештаје за Србију, породице наших људи су добијале коју информацију више него до тада.

Чекајући једно укључење у програм, убио сам време са путем до Токија. Пола сата метроом, Гинза, онај чувени пешачки што води на све стране, светла и бука хиљада музика које избијају одасвуд и луђе него у Јокохами, моја отворена уста и помисао да нема шансе да нешто овако може да стане. И како, ако стане, то може да изгледа...

Укључио сам се у Дневник у пола осам, у пола четири ујутру по локалном времену. За који дан су сви здрави путници отишли са брода. У исто време, стигле су лоше вести из Италије.

Ауто-навигација као Гајгеров бројач за вирусе

Аутопут који води крај Доломита. Пауза у Мантови где узимам другарицу из школских дана Ану.

Идемо заједно до црвеног карантина у Ломбардији. Села Кодоњо, Малео и друга су окована полицијом и војском.

Ану нисам видео дуго, а и помаже ми као преводилац и фиксер. Док се возимо кроз пуста села присећамо се детињства на Карабурми, давно заборављениих ликова, трагичних судбина и успешних животних прича. Стајем на пумпу без особља и плаћам картицом на аутомату.

Навигација почиње да лудује и схватамо да су сви путеви около затворени и да се налазимо окружени селима која су у карантину. Ми смо још изван њега. У то нас уверава неколико полицајаца који на километар од Малеа, на кружном току заустављају саобраћај.

Гледају словеначке таблице на ауту, питају одакле смо.

‘'Србија, Михајловић, Стела Роса...'' објашњавам као индијанац који зна само за ‘'дове е ло стадио?''

Ана ускаче И објашњава разлог нашег постојања. Они се смеју, све дозвољавају. Позирају за камеру, за мој стендап. Сликамо се за Инстаграм.

Говор у капљицама 

Ту некако надреалну веселу атмосферу разбија један погребни ауто који улази у забрањену територију, па други. Онда комби хитне помоћи који јури кроз полицијску блокаду дајући полицајцима тек времена да поскоче у страну.

На кружном току се појављује један Киа спортејџ. Са друге стране блокаде ФИАТ 500Л чији возач моли полицајце да их пусте само да пређу замишљену линију карантина јер их тамо у Кији чека деда са намирницама.

У ФИАТ-у су му унука и ћерка. Вози зет. Полиција их пушта и они стају са аутом пет метара иза дединог. Ћерка и унука излазе да машу деди, зет приноси празне гајбе и узима пуне.

Ана је питала полицајце зашто су пустили породицу и након што су јој објаснили ено је и плаче у нашем ауту. Недавно је изгубила деду за којег је била веома везана. Знао сам човека, радио је са мојом мајком у Колубари.

Сад већ видимо и емотиван бол који прави корона. Опет погребни ауто на нашем путу назад.

Остављам Ану у Мантови и спремам се за Венецију. У међувремену у Инсбруку радим причу о хотелу у центру града који је затворен на само један дан јер је рецепционарка Италијанка имала вирус. Скијалишта настављају да раде.

Вече у Венецији је тихо. Остављам ауто на паркингу код Сан Ђулијана и узимам трамвај. Ранац на леђима, статив на рамену, руке у џеповима и маска на лицу. Тетурам се наслоњен на шипку и одржавам се лактовима. У трамвају је јш двоје путника.

Десетак места око Венеције је затворено. У граду нема ни 5% туриста које иначе тамо виђам. Неки Италијан који шета куче прича са старијим комшиницама на, кунем се, мање од 15 сантиметара дистанце од уста до уста.

Буквално му на вечерњем светлу од лампе видим капљице из уста како запрашују лица жена. Онда једна узвраћа. Сви се кикоћу. Ја не знам да ли лудим.

Италијанско убрзање и мигранти на граници 

Укључујем се за емисију где причам о оштрим скоковима преминулих. Трећи је март. Мртвих је 79. Дан раније је било 52. У студију су доктори Кон, Несторовић и Пелемиш. Како сада изгледају наивно ти бројеви.

Како сада са ове дистанце одморно и безбрижно изгледа др. Кон.

У наредних седам дана док сам на граници Грчке и Турске вирус се појављује у Словенији где живим. Затим званично и у Србији. У Грчкој нас обавештавају да је на 100 километара регистрован први случај.

Гледам колеге који помало почињу да зазиру. Већ је у Бугарској где спавам у хотелу.

По један-два случаја. Нема мртвих. Полако почиње тровање десничара да мигранти имају вирус. Као да су ишли по Кини, а не да су закључани по земљама.

Возим за Београд и пролазим Крагујевац. Узимам од брата који је победио лимфом ракију. Не грлимо се, не рукујемо. У Бугарској сам купио две канте од по осам килограма сира и пакет Корона пива на снижењу. Он оставља ракију у гепек, узима неко пиво.

У повратку кроз Београд видим да су људи свеснији опасности. Хрватску пролазим без стајања. У Словенију улазим и не примећујем никакве промене. Нема средства за дезинфиковање возила, нико ме не пита где сам све био...

Карантин, ниоткуда 

Већ је 11. март. Сутрадан, у вртићу нас обавештавају да неће радити од понедељка. Затварају се школе, кафеи и ресторани у Љубљани. Нема градског превоза. Затвара се граница са Италијом, Хрватска и Мађарска су то већ урадиле. Нема меса у Меркатору, идемо на кметију да купимо све за фрижидер.

Пролази 18. дан у карантину који нико тако не зове у Словенији. Али, јесте.

Стижу вести да се болонице у Вухану затварају, онда да више нема мртвих. Онда да се град коначно отвара.

Интервјуисао сам ономад преко Скајпа студента из Никшића Горана Копривицу који је три месеца у карантину у Вухану. Сам. У туђој земљи, у студентском дому.

‘'Слободу сам узимао здраво за готово'' рекао је тада Горан.

‘'Сви смо'', климнуо сам му одобравајуће. Тек сада заиста могу да схватим шта је тада осећао...

Постоји та лепота у неслободи када знаш да ће слобода ипак доћи. Јер она увек дође. Са мање или више губитака. Са мање или више борбе.

Увек окупатор попусти. Најважније је да се у тој борби и том трпљењу човек не покаже као говно.

Јер иако преживи, преживеће као говно, а не као човек. А, епидемију гована овај свет неће успети да преживи.

И ако преживи, ко би у њему таквом волео да живи?