Živopisni Eks En Provans. Kada vozite kao ja iz Ljubljane, nalazi se posle Kana i Nice, a severno od Marseja. Hiljadu kilometara okruglo.

Veliki trg na čijem je početku železnička stanica i plastični naziv mesta za fotke na Instagramu. Zatim, fontana velika kao ona na Slaviji. Ali bez zarobljenog kič orkestra u njoj.

Na februarskom suncu grad je sijao kao Suvinjon iz bliskog Kasija. Sa masnom, slojevitom patinom na svojim zidovima. Opet, dovoljno svetao i žut.

Eks je uhapšen u uskim ulicama koje na užas turiste ne izlaze na more, ali imaju neki solidan kraj za razmišljanje - baš kao francuski film; policijsku stanicu ili dom za stare.

Studentski grad u nedelju je izmamio masu na ulice. Mladi su za 20% brže hodali kroz grad. Stariji su bili za 20% sporiji. Ja sam, verujem, našao pravi ritam između. Na samo par kilometara od njih su dovedeni oni koji možda nose najopasniji virus koji je tada već bio zaključao Kinu.

‘'Biće ogromnih posledica po svetsku ekonomiju'' šaputalo se.

Fabrika celog sveta je stala.

‘'Imam 200.000 evra robe zarobljene tamo'' govorio mi je u februaru na prijemu povodom Dana državnosti u Sloveniji jedan od retkih ‘'srednjih'' privrednika koje poznajem. ‘'Zamisli kako je onim velikim fabrikama čija je cela prozivodnja tamo? Sve će stati.''

Francuska veza za daleki virus

Tada mi se učinilo da ljudi uopšte nemaju strah od tog virusa, kao da će on zasigurno ostati u zaključanoj Kini.

Par dana nakon tog razgovora ja sam čekao da četvorica naših momaka izađu iz karantina.

Pasošem spojeni u vatrogasnoj trenažnoj bazi nadomak Aidža. Izbegli iz Vuhana letom koji su organizovali Francuzi, a za Evropljane i Afrikance koji su se zatekli u Hubej provinciji po izbijanju epidemije.

Četiri musketara, ili četvorica mladih. I danas mi levitiraju između dva utiska. Bili su dve sedmice u tom kompleksu i zatim sa potvrdama da nemaju virus odveženi na Marnjan aerodrom kraj Marselja na let za Beograd.

Do tada smo se videli samo preko video poruka. Ovaj prvi susret uživo smo zalili pivom na parkingu letališta. Sada mi pada na pamet da oni gule svoj treći karantin, posle kineskog i francuskog, sada su u domaćem - srpskom.

‘'Slušaj, mi smo svi sigurno tamo u Vuhanu taj virus već imali samo što su naši organizmi jaki'' govorio mi je Aleksandar Kalaba, Zrenjaninac, bivši majstor malog fudbala, a pečalbar kao nastavnik fizičkog.

Za trenutak sam mu poverovao, ali sam zadržao rezervu.

‘'Misliš li da će doći ovamo?'' pitao sam ga kada je to pitanje, iako krajnje normalno, izgledalo kao nepotrebno i glupo jer je virus imao imidž kao da je rezervisan samo za Kineze.

O, koliko je slučajnog i podrazumevanog rasizma lebdelo u vazduhu tada i pretvaralo se u aerosol. Uključujući i moj.

Oblak jednog takvog virusa razbio je fudbaler Kalaba rekavši ‘'sigurno je da je već neko vreme tu.''

O kad će doći dan, da letim u Vuhan 

Bukvalno sam osetio kako me je ugrizao novinarski nagon i naterao da počnem da jurim taj virus kako bi se za domaće tržište saznalo što više o njemu i svemu što ga prati.

Dok sam gledao opcije kako da uđem u Vuhan i shvatao da ću morati da u njemu ostanem do kraja karantina po pravilima kineskih vlasti, stigle su vesti o našim ljudima na kruzeru u Japanu. Njih četrnaestoro. Dovoljno za dobro izveštavanje. Bacio sam planiranje Vuhana, što ni do danas nisam prežalio, i našao jeftine avio karte do Tokija i džabe hotel u Jokohami.

Sutradan sam bio ispred broda. Šta sad, mislio sam...

Ambasador mi je noći kad sam sleteo dao intervju, ali i maske.

‘'Molim Vas, nikuda bez ovoga''.

Sada je virus već bio osetno blizu. Mogao sam da ga vidim na petnaest spratova luksuznom Princess Diamondu. Izlazio je na terasu da se provetri, mahao sa najvišeg deka. Bio je na dohvat ruke. Ili pluća.

Kovid kao presuda 

Ni danas ne znamo mnogo više o Kovid-19 nego tada. Na primer, može li da se prenese vetrom? To me je tada nekako najviše zanimalo.

Koji dan kasnije putnici su počeli da izlaze. U isto vreme, Japan je počeo da registruje velike brojeve inficiranih. Odjednom, baš svi su nosili maske.

Car je zamolio ljude da ne praznuju njegov prvi rođendan na toj poziciji otkad je nasledio oca, a naši ljudi koji rade na brodu su mi slali uznemirujuće snimke sa broda.

Ili bar ono što je našim naivnim i nevinim očima izgledalo strašno. Kao na primer kabine u kojima su inficirani. Jednostavan A4 papir na kome je velikim slovima pisalo kratko Kovid-19. To je bilo to tada. Nešto kao smrtna presuda.

Slao sam izveštaje za Srbiju, porodice naših ljudi su dobijale koju informaciju više nego do tada.

Čekajući jedno uključenje u program, ubio sam vreme sa putem do Tokija. Pola sata metroom, Ginza, onaj čuveni pešački što vodi na sve strane, svetla i buka hiljada muzika koje izbijaju odasvud i luđe nego u Jokohami, moja otvorena usta i pomisao da nema šanse da nešto ovako može da stane. I kako, ako stane, to može da izgleda...

Uključio sam se u Dnevnik u pola osam, u pola četiri ujutru po lokalnom vremenu. Za koji dan su svi zdravi putnici otišli sa broda. U isto vreme, stigle su loše vesti iz Italije.

Auto-navigacija kao Gajgerov brojač za viruse

Autoput koji vodi kraj Dolomita. Pauza u Mantovi gde uzimam drugaricu iz školskih dana Anu.

Idemo zajedno do crvenog karantina u Lombardiji. Sela Kodonjo, Maleo i druga su okovana policijom i vojskom.

Anu nisam video dugo, a i pomaže mi kao prevodilac i fikser. Dok se vozimo kroz pusta sela prisećamo se detinjstva na Karaburmi, davno zaboravljeniih likova, tragičnih sudbina i uspešnih životnih priča. Stajem na pumpu bez osoblja i plaćam karticom na automatu.

Navigacija počinje da luduje i shvatamo da su svi putevi okolo zatvoreni i da se nalazimo okruženi selima koja su u karantinu. Mi smo još izvan njega. U to nas uverava nekoliko policajaca koji na kilometar od Malea, na kružnom toku zaustavljaju saobraćaj.

Gledaju slovenačke tablice na autu, pitaju odakle smo.

‘'Srbija, Mihajlović, Stela Rosa...'' objašnjavam kao indijanac koji zna samo za ‘'dove e lo stadio?''

Ana uskače I objašnjava razlog našeg postojanja. Oni se smeju, sve dozvoljavaju. Poziraju za kameru, za moj stendap. Slikamo se za Instagram.

Govor u kapljicama 

Tu nekako nadrealnu veselu atmosferu razbija jedan pogrebni auto koji ulazi u zabranjenu teritoriju, pa drugi. Onda kombi hitne pomoći koji juri kroz policijsku blokadu dajući policajcima tek vremena da poskoče u stranu.

Na kružnom toku se pojavljuje jedan Kia sportejdž. Sa druge strane blokade FIAT 500L čiji vozač moli policajce da ih puste samo da pređu zamišljenu liniju karantina jer ih tamo u Kiji čeka deda sa namirnicama.

U FIAT-u su mu unuka i ćerka. Vozi zet. Policija ih pušta i oni staju sa autom pet metara iza dedinog. Ćerka i unuka izlaze da mašu dedi, zet prinosi prazne gajbe i uzima pune.

Ana je pitala policajce zašto su pustili porodicu i nakon što su joj objasnili eno je i plače u našem autu. Nedavno je izgubila dedu za kojeg je bila veoma vezana. Znao sam čoveka, radio je sa mojom majkom u Kolubari.

Sad već vidimo i emotivan bol koji pravi korona. Opet pogrebni auto na našem putu nazad.

Ostavljam Anu u Mantovi i spremam se za Veneciju. U međuvremenu u Insbruku radim priču o hotelu u centru grada koji je zatvoren na samo jedan dan jer je recepcionarka Italijanka imala virus. Skijališta nastavljaju da rade.

Veče u Veneciji je tiho. Ostavljam auto na parkingu kod San Đulijana i uzimam tramvaj. Ranac na leđima, stativ na ramenu, ruke u džepovima i maska na licu. Teturam se naslonjen na šipku i održavam se laktovima. U tramvaju je jš dvoje putnika.

Desetak mesta oko Venecije je zatvoreno. U gradu nema ni 5% turista koje inače tamo viđam. Neki Italijan koji šeta kuče priča sa starijim komšinicama na, kunem se, manje od 15 santimetara distance od usta do usta.

Bukvalno mu na večernjem svetlu od lampe vidim kapljice iz usta kako zaprašuju lica žena. Onda jedna uzvraća. Svi se kikoću. Ja ne znam da li ludim.

Italijansko ubrzanje i migranti na granici 

Uključujem se za emisiju gde pričam o oštrim skokovima preminulih. Treći je mart. Mrtvih je 79. Dan ranije je bilo 52. U studiju su doktori Kon, Nestorović i Pelemiš. Kako sada izgledaju naivno ti brojevi.

Kako sada sa ove distance odmorno i bezbrižno izgleda dr. Kon.

U narednih sedam dana dok sam na granici Grčke i Turske virus se pojavljuje u Sloveniji gde živim. Zatim zvanično i u Srbiji. U Grčkoj nas obaveštavaju da je na 100 kilometara registrovan prvi slučaj.

Gledam kolege koji pomalo počinju da zaziru. Već je u Bugarskoj gde spavam u hotelu.

Po jedan-dva slučaja. Nema mrtvih. Polako počinje trovanje desničara da migranti imaju virus. Kao da su išli po Kini, a ne da su zaključani po zemljama.

Vozim za Beograd i prolazim Kragujevac. Uzimam od brata koji je pobedio limfom rakiju. Ne grlimo se, ne rukujemo. U Bugarskoj sam kupio dve kante od po osam kilograma sira i paket Korona piva na sniženju. On ostavlja rakiju u gepek, uzima neko pivo.

U povratku kroz Beograd vidim da su ljudi svesniji opasnosti. Hrvatsku prolazim bez stajanja. U Sloveniju ulazim i ne primećujem nikakve promene. Nema sredstva za dezinfikovanje vozila, niko me ne pita gde sam sve bio...

Karantin, niotkuda 

Već je 11. mart. Sutradan, u vrtiću nas obaveštavaju da neće raditi od ponedeljka. Zatvaraju se škole, kafei i restorani u Ljubljani. Nema gradskog prevoza. Zatvara se granica sa Italijom, Hrvatska i Mađarska su to već uradile. Nema mesa u Merkatoru, idemo na kmetiju da kupimo sve za frižider.

Prolazi 18. dan u karantinu koji niko tako ne zove u Sloveniji. Ali, jeste.

Stižu vesti da se bolonice u Vuhanu zatvaraju, onda da više nema mrtvih. Onda da se grad konačno otvara.

Intervjuisao sam onomad preko Skajpa studenta iz Nikšića Gorana Koprivicu koji je tri meseca u karantinu u Vuhanu. Sam. U tuđoj zemlji, u studentskom domu.

‘'Slobodu sam uzimao zdravo za gotovo'' rekao je tada Goran.

‘'Svi smo'', klimnuo sam mu odobravajuće. Tek sada zaista mogu da shvatim šta je tada osećao...

Postoji ta lepota u neslobodi kada znaš da će sloboda ipak doći. Jer ona uvek dođe. Sa manje ili više gubitaka. Sa manje ili više borbe.

Uvek okupator popusti. Najvažnije je da se u toj borbi i tom trpljenju čovek ne pokaže kao govno.

Jer iako preživi, preživeće kao govno, a ne kao čovek. A, epidemiju govana ovaj svet neće uspeti da preživi.

I ako preživi, ko bi u njemu takvom voleo da živi?