Криза која је одузела оно људско у умирању

Свет пролази кроз кризу без преседана узроковане пандемијом коронавируса, чије ширење траје више од четири месеца.

Ковид-19, болест изазвана новим вирусом, захватила је све насељене континенте и однела више од 100.000 живота.

Многи од њих, у жариштима која су буктала и у земљама са одличним здравственим системима, оболевали су нестварно брзо и, након само неколико дана, од лакше клиничке слике стизали до респиратора.

После Кине, где је све почело крајем децембра, Европу је у марту потресао црни талас. Предњачила је Италија, њу су потом сустигле Шпанија, Француска, Велика Британија, пре него што се "експлозија" догодила у Сједињеним Државама.

"За пацијенте је ово ужасно искуство. Одвојени су од својих породица, многи од њих су умрли. Веома је стресно боравити у болницама поред толико смрти свакога дана, а да притом не препознајете лекаре и докторе, скривене иза ових скафандера и маски. Очигледно, изузетно је болно за породице које не могу да стоје поред својих вољених", изјавила је Рафаела Берте са јединице интензивне неге у болници у Пјаченци.

Згражавали смо се бројевима – 500, 600, па и хиљаду мртвих дневно. Ковчези су прскани дезинфекционим средствима и наступила је нова, много ружнија и болнија реалност.

Вирус уклонио религију из једначине

На Апенинима, где је до овог тренутка 16.353 жртава, церемоније су напуштене и цркве су празне. Преминуле је на починак испраћао само свештеник у кратком обреду, не дужем од пет минута.

У Великој Британији је тамошња здравствена организација донела одлуку да, уколико буде потребе, најтежи случајеви (старији од 65 година) буду скидани са респиратора како би се они уступили млађима, са већом могућношћу преживљавања. Производња ковчега је вишеструко порасла, копани су гробови унапред, као и у Њујорку, тренутно најугроженијем подручју на планети.

Начин на који људи тугују из корена је измењен, без обзира на културу и религију којој припадају.

"Овај вирус је уклонио религију из једначине. Моје тужне породице, хришћанске породице не могу да иду у цркве. Муслиманске породице не могу да иду у џамије, јеврејске породице не могу у своје храмове. Не постоји могућност да се људи окупе", истакао је Пет Мармо, власник агенције за погребне услуге у "Великој јабуци".

На другом крају света, ствари се, срећом смирују и живот враћа у нормалу. Кина је прошле суботе обележила Дан жалости – у част више од 3.300 жртава, међу њима је велики број здравствених радника, заставе су спуштене на пола копља.

Криза иза затворених врата

У 10 ујутру су људи изашли на улице и ћутали пуна три минута, док су аутомобили и возови трубили сиренама.

"За нас, људе, потребно је да имамо церемоније овакве врсте – да имамо неку врсту завршног чина или нека сећања угравирана у нашим срцима", изјавио је Луо Ћијанг, становник Вухана одакле је кренула епидемија невиђених размера у последњих 100 година.

"Када су се сирене огласиле, готово је било немогуће не заплакати или замислити сва сломљена срца и изгубљене животе због ове епидемије."

Пандемија коронавируса је криза која се буквално догађа иза затворених врата. Док свакодневно, са неког другог дела планете стижу вести о све већем броју смртних случајева, не стижемо ни да тугујемо и оплакујемо оне који су нас напустили.

"Смрт, туговање, сахране... то су типични друштвени догађаји. А, када толики број мртвих оде без сведока, без устаљених обреда, мислим да то представља недостатак завршног чина", сматра Џејсон Данели, антрополог на Универзитету Оксфорд Брукс.

Ковид-19 има лице

Преминулих је у овом тренутку више од 103.000 и због тога је Данкан Мајсел из Тексаса, заједно са једним пријатељем, покренуо сајт Covid memorial, који представља неку врсту онлајн зида за плакање.

"Политичари и економисти раде анализе трошкова и добити, одмеравајући вредност живота у односу на вредност акција. Ми тугујемо. Ово су приче о неким животима које смо већ изгубили", стоји у опису сајта.

Према речима аутора, после прочитаних више хиљада постова на друштвеним мрежама људи који тугују, најважније је запамтити да не постоји погрешан начин да се то ради, али је то сада могуће само у изолацији.

Желео је да омогући да страдали буду запамћени, а да њихове породице и пријатељи негде буду виђени.

"Сахране и последње посете су неке од најстаријих и најдубљих елемената људске културе. Немогућност да се било који од њих лично практикује оставља људе са отвореном раном", написао је Мајсел у ауторском тексту.

Никола Ђукић (NikolaDjukic43)