Kriza koja je oduzela ono ljudsko u umiranju

Svet prolazi kroz krizu bez presedana uzrokovane pandemijom koronavirusa, čije širenje traje više od četiri meseca.

Kovid-19, bolest izazvana novim virusom, zahvatila je sve naseljene kontinente i odnela više od 100.000 života.

Mnogi od njih, u žarištima koja su buktala i u zemljama sa odličnim zdravstvenim sistemima, obolevali su nestvarno brzo i, nakon samo nekoliko dana, od lakše kliničke slike stizali do respiratora.

Posle Kine, gde je sve počelo krajem decembra, Evropu je u martu potresao crni talas. Prednjačila je Italija, nju su potom sustigle Španija, Francuska, Velika Britanija, pre nego što se "eksplozija" dogodila u Sjedinjenim Državama.

"Za pacijente je ovo užasno iskustvo. Odvojeni su od svojih porodica, mnogi od njih su umrli. Veoma je stresno boraviti u bolnicama pored toliko smrti svakoga dana, a da pritom ne prepoznajete lekare i doktore, skrivene iza ovih skafandera i maski. Očigledno, izuzetno je bolno za porodice koje ne mogu da stoje pored svojih voljenih", izjavila je Rafaela Berte sa jedinice intenzivne nege u bolnici u Pjačenci.

Zgražavali smo se brojevima – 500, 600, pa i hiljadu mrtvih dnevno. Kovčezi su prskani dezinfekcionim sredstvima i nastupila je nova, mnogo ružnija i bolnija realnost.

Virus uklonio religiju iz jednačine

Na Apeninima, gde je do ovog trenutka 16.353 žrtava, ceremonije su napuštene i crkve su prazne. Preminule je na počinak ispraćao samo sveštenik u kratkom obredu, ne dužem od pet minuta.

U Velikoj Britaniji je tamošnja zdravstvena organizacija donela odluku da, ukoliko bude potrebe, najteži slučajevi (stariji od 65 godina) budu skidani sa respiratora kako bi se oni ustupili mlađima, sa većom mogućnošću preživljavanja. Proizvodnja kovčega je višestruko porasla, kopani su grobovi unapred, kao i u Njujorku, trenutno najugroženijem području na planeti.

Način na koji ljudi tuguju iz korena je izmenjen, bez obzira na kulturu i religiju kojoj pripadaju.

"Ovaj virus je uklonio religiju iz jednačine. Moje tužne porodice, hrišćanske porodice ne mogu da idu u crkve. Muslimanske porodice ne mogu da idu u džamije, jevrejske porodice ne mogu u svoje hramove. Ne postoji mogućnost da se ljudi okupe", istakao je Pet Marmo, vlasnik agencije za pogrebne usluge u "Velikoj jabuci".

Na drugom kraju sveta, stvari se, srećom smiruju i život vraća u normalu. Kina je prošle subote obeležila Dan žalosti – u čast više od 3.300 žrtava, među njima je veliki broj zdravstvenih radnika, zastave su spuštene na pola koplja.

Kriza iza zatvorenih vrata

U 10 ujutru su ljudi izašli na ulice i ćutali puna tri minuta, dok su automobili i vozovi trubili sirenama.

"Za nas, ljude, potrebno je da imamo ceremonije ovakve vrste – da imamo neku vrstu završnog čina ili neka sećanja ugravirana u našim srcima", izjavio je Luo Ćijang, stanovnik Vuhana odakle je krenula epidemija neviđenih razmera u poslednjih 100 godina.

"Kada su se sirene oglasile, gotovo je bilo nemoguće ne zaplakati ili zamisliti sva slomljena srca i izgubljene živote zbog ove epidemije."

Pandemija koronavirusa je kriza koja se bukvalno događa iza zatvorenih vrata. Dok svakodnevno, sa nekog drugog dela planete stižu vesti o sve većem broju smrtnih slučajeva, ne stižemo ni da tugujemo i oplakujemo one koji su nas napustili.

"Smrt, tugovanje, sahrane... to su tipični društveni događaji. A, kada toliki broj mrtvih ode bez svedoka, bez ustaljenih obreda, mislim da to predstavlja nedostatak završnog čina", smatra Džejson Daneli, antropolog na Univerzitetu Oksford Bruks.

Kovid-19 ima lice

Preminulih je u ovom trenutku više od 103.000 i zbog toga je Dankan Majsel iz Teksasa, zajedno sa jednim prijateljem, pokrenuo sajt Covid memorial, koji predstavlja neku vrstu onlajn zida za plakanje.

"Političari i ekonomisti rade analize troškova i dobiti, odmeravajući vrednost života u odnosu na vrednost akcija. Mi tugujemo. Ovo su priče o nekim životima koje smo već izgubili", stoji u opisu sajta.

Prema rečima autora, posle pročitanih više hiljada postova na društvenim mrežama ljudi koji tuguju, najvažnije je zapamtiti da ne postoji pogrešan način da se to radi, ali je to sada moguće samo u izolaciji.

Želeo je da omogući da stradali budu zapamćeni, a da njihove porodice i prijatelji negde budu viđeni.

"Sahrane i poslednje posete su neke od najstarijih i najdubljih elemenata ljudske kulture. Nemogućnost da se bilo koji od njih lično praktikuje ostavlja ljude sa otvorenom ranom", napisao je Majsel u autorskom tekstu.

Nikola Đukić (NikolaDjukic43)