Пате ли Италијани од "синдрома колибе"

На питање где су људи, покушавају ових дана да одговоре многи психолози који сматрају да Италијани, након карантина, пате од "синдрома колибе" који би још можда могао да се назове "синдром стакленог звона".

Наиме, психолог Симона Мреуле за часопис Оксалуте објашњава зашто поједине особе, након lockdown-a, тешко напуштају своје сигурно склониште тј. властити стан и изјављују да су фрустриране, стресиране и анксиозне. Овај емотивни статус психолози у Италији називају "синдром колибе" који се јавља након дугог периода изолације од стварности, управо као овај који су живели до пре неколико дана.

"'Синдром колибе', познат још и као 'синдром затвореника', није психијатријски поремећај, већ је стање које може да се појави након дугог времена проведеног у друштвеној изолацији, у четири зида властитог дома", каже психолог и психотерапеут Симона Мреуле која је управо у току карантина била део пројекта психофизичке едукације здравља у Удинама.

Тим специјалиста је становницима региона Фриули Венеција Ђулија, који су за тим осећали потребу, понудио гратис пакет саветовања.

"Нажалост, карантин који је био одређен од стране Владе оставио је доста последица на психу људи. Оно што се десило је нешто што нам се никада пре није догодило и створило је несигурност те довело у питање све оно на чему смо мислили да се заснивају наши животи, нарочито од стране особа које су на неки начин биле погођене вирусом. У властитим домовима смо се осетили на сигурном, заштићени, далеко од ризика и од заразе", наводи Мреуле.

Управо због тога је данас, како каже, за неке особе излазак из тог склоништа нека врста опасности која чини да страх постаје толико велики да особе желе да се врате да живе како су живели у току карантина.

"Не ради се о отпору према променама које нам се дешавају, већ правом анксиозном стању према ономе што се налази напољу, испред наших врата", каже психолошкиња.

"Ово стање се манифестује као иритација, нервоза, недостатак мотивације, тешкоћа везана за спавање. Иако многи људи желе да се врате животу ван куће са друге стране су заплашени, а неки од њих имају праве нападе панике и страха. То се најчешће односи на старије особе и родитеље који се осећају одговорним како за себе тако и за децу", додаје Мреуле.

Са друге стране, многе особе кажу да им је тешко да излазе јер им се оно што виде напољу не допада – маске на лицима људи, ознаке на улици где треба да се стоји, трамваји у којима су по два места забрањена за седење, продавнице које на уласку мере температуру, траже да се дезинфикују руке и да се преко тога ставе рукавице које су често само обичне кесе са којима је скоро немогуће обављати шопинг, редови за улазак у банке и поште, као и у самопослуге.

За обављање многих ствари је потребно заказивање преко телефона, у ресторанима људи морају да седе удаљени чак иако су дошли у истом друштву, редови у пошти су километарски, људи нису спремни на нападе других уколико су којим случајем спустили маску испод браде јер им је тешко да дишу, а и тзв. smart working, тј. рад од куће, је људе потпуно везао за кућу.

Од 15. јуна у Италији започиње трећа фаза која ће трајати до 14. јула и која подразумева отварање позоришта, концерата, биоскопа, али само уколико се претходно одреди седиште које ће бити далеко од другог.

Наиме, реч која је најважнија у овом моменту у Италији је дистанца. Највећи број људи на отвореном може да досегне 1.000, а у затвореном простору 200. Такође се може улазити у музеје и остале центре за културна дешавања, али само ако је могуће гарантовати дистанцу од једног метра и улазак ће бити контролисан.

Дискотеке ће бити отворене у јулу, а играње малог фудбала, омиљени спорт Италијана, тек од 25. јуна. Ову фазу већина медија назива "фазом 3" иако је премијер Конте рекао да ће трећа фаза започети тек када се нађе вакцина што збуњује Италијане, јер је познато да није тако једноставно наћи вакцину, као и да за неке болести никада није пронађена.

Све заједно – хрпа контрадикторних информација, несугласице министара, борба партија, различите информације од стране виролога, ношење маски свуда, па чак и у кафићима за време познатих аперитива и један начин живота на који Италијани нису навикли доводи до тога да већина људи нема ни жељу да изађе из куће, а са доласком топлог времена све више њих се пита како ће дисати испод маске.

Такође, примећено је да се Италијанима допада smart working, те да би многи волели да тако и остане мада то, са друге стране, доводи до још већег удаљавања људи, премештања живота на онлајн платформу, оријентисања продавница на онлајн продају, наручивање хране, избегавање градског саобраћаја, те све већа присутност тротинета за које многи сматрају да нас чине да "изгледамо смешно" док их многи купују у све већем броју (без обзира на високу цену), а и редови испред продавница бицикала су се повећали.

Да ли се ради о "синдрому колибе" или једноставно о нелагодном осећају који Италијани имају када кроче ногом ван свог дома и виде да живот више није онакав какав је био пре почетка марта свакако доводи до тога да Италија, бар што се северног дела тиче, није више оно што је некада била. Да ли је то добро или лоше, као и увек, показаће време.