Potom je pred Univerzijadu u Zagrebu te iste 1987. državni tim preuzeo Dušan Ivković. Bio je na čelu i na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. gde je osvojena srebrna medalja, kao i na EP u Zagrebu 1989. gde je naša reprezentacija više nego ubedljivo došla do zlatne medalje.

Ivković je za Mundijal u Argentini izvršio nekoliko izmena u odnosu na tim iz Zagreba. Nije bilo Zdravka Radulovića, Zorana Radovića, Predraga Danilovića (bio povređen), Stojka Vrankovića i Marija Primorca. Novi su bili Velimir Perasović, Željko Obradović, Arijan Komazec, Radoslav Ćurčić i, prinudno, Zoran Jovanović, koji je zamenio Dina Rađu. Centar Jugoplastike povredio je nogu na Igrama dobre volje u Sietlu na kojima je Jugoslavija trijumfovala i morao je da propusti Mundijal.

Jugoslavija je stigla kao prvak Evrope, a Jugoplastika je bila dvostruki šampion kontinenta, prvo je 1989. u Minhenu osvojila evropsku klupsku krunu a onda je 1990. u Saragosi odbranila titulu.

Naša grupa je bila u Santa Feu, gradu u kome je bilo dosta naših iseljenika i njihovih potomaka. Sjajno su dočekali našu reprezentaciju, navijali na svim utakmicama, atmosfera je bila mnogo bolja nego u zemlji gde se uveliko „kuvao" raspad u krvi. Počelo je pobedom protiv Venecuele (92-84) zahvaljujući, pre svega, Kukoču i njegovih 27 poena. Dražen Petrović je dao 20, Divac 11.

Drugi rival je bila Angola (koja je sa nama u grupi i sada u Kini). Posle 20 razlike na poluvremenu (48-28) naš tim je u nastavku „smanjio gas" i završio meč sa 92-79. Najefikasniji je bio Petrović sa 20 poena. Onda je usledio neočekivani poraz (bez posledica) od Porotorika, bilo je 75-82 za tim koji su predvodili Pikulin Ortiz (23) i Ramon Rivas (21 poen). U našem timu dvocifreni su bili Petrović (23), Savić (12) i Perasović (11).

Obe reprezentacije otišle su u finalnu grupu koja se igrala u dvorani „Luna park", istoj onoj u kojoj je 1950. odiran prvi Mundijal, u kojoj je Nebojša Popović postigao prvi koš u istoriji svetskih prvenstava (protiv Perua) i u kojoj je Jugoslavija bila poslednja, deseta.

Na startu, 13. avgusta, savladan je Brazil 105-86. Oskar Šmit nam je ubacio 34 poena, ali mi smo imali Petrovića (27), Kukoča (20), Paspalja (19), Divca (14)... Dan kasnije na redu je bio SSSR, rezultat 100-77. U sovjetskom timu već nije bilo litvanskih košarkaša, ali je selektor bio Litvanac Vladas Garastas. Još uvek je to bila solidna ekipa (Volkov, Tihonenko, Vetra, Sok, sadašnji selektor Bazarevič...), ali je naša bila neuporedivo kvalitetnija. Kukoč je dao 21 poen, Paspalj 17, Perasović 12.

Nije bilo problema ni sa Grčkom (77-67) uprkos prisustvu Janakisa (16), Hristodulua (16), Fasulasa (17)... Naš tim je igrao bez Dražena Petrovića a poeni su bili raspoređeni: Perasović 15, Kukoč 13, Željko Obradović 11, Komazec 10, debitant Zoran Savić (posle samo jedne prvoligaške sezone u Jugoplastici) 10.

Onaj Portoriko koji nas je iznadio u Santa Feu uspeo je da pobedi i ekipu SAD (81-79) što je bila indirektna poruka i našem timu. Meč sa Amerikancima igran je 17. avgusta 1990. Imena Keni Andersona (12 poena), Bilija Ovensa (11), Alonza Mourninga (28), Šona Majberija (7) i drugih nisu tada mnogo značila jer se radilo o najboljim igračima sa univerziteta, ali kasnije su gotovo svi napravili sjajne karijere u NBA a Kristijan Lejtner (2 poena u tom meču) je bio jedini student u američkom "drim timu" 1992. u Barseloni.

Sećam se odlične utakmice u kojoj je naš tim stalno vodio a Amerikanci stalno bili za petama. Na poluvremenu je bilo 51-43, na kraju 99-91. Petrović je dao 31 poen, Kukoč 19, Paspalj 15, Savić 14...

Amerikanci su se, posle produžetka, revanširali Portoriku u meču za treće mesto (107-105,96-96,53-48), a onda su na parket izašli finalisti, košarkaši Jugoslavije i SSSR. Sećam se da mi je čuveni sovjetski trener Aleksandar Gomeljski, tada u ulozi TV komentatora, ketgorički tvrdio:

„Volođa, nemamo šansi, dobijate lako i ubedljivo..."

Tako je i bilo. Naš tim je dominirao od početka do kraja, na poluvremenu je već imao 18 poena prednosti (52-34), na kraju je bilo 92-75. Naš tim je (mnogo) bolje skakako, uhvaćene su 34 lopre, po 17 u odbrani i napadu prema 22 rivala, trojke su šutirane 50% (5 od 10), bilo je 17 asistencija (Zdovc 5, Kukoč 4) prema 10 Sovjeta.

Evo kompletne "glave" te nezaboravne utakmice.

Jugoslavija-SSSR 92-75 (52-34)

Dvorana "Luna park". Gledalaca: 9.000. Sudije Afini (Brazil) i Sančis (Španija).

Jugoslavija: Zdovc 13, Petrović 18 (5-8), Paspalj 20 (2-2), Kukoč 14 (2-2), Divac 6 (0-3), Perasović, Čutura 5 (3-4), Obradović 5 (2-2), Komazec, Savić 11 (1-1).

SSSR: Sok 3, Vetra 15 (5-5), Tihonenko 5, Volkov 15 (3-4), Belostenji 7 (1-1), Berežnoj 7 (3-4), Meleščenko 11, Lopatov 3, Bazarevič 7 (2-2), Suharev 2.

Kapiten naše reprezentacije Dražen Petrović primio je trofej od predsednika MOK-a Huana Antonia Samarana, na postolju se našao između Tihonenka i Ovensa. Publika je burno navijala za Jugoslaviju koja je igrala najbolju košarku i zasluženo, 40 godina posle skromnog početka na istom mestu, treći put postala prvak sveta. Neki od aktera prvog Mundijala 1950, poput Bore Stankovića i Nebojše Popovića, bili su u Buenos Ajresu i sa ponosom se sećali pređenog puta...

Tokom prvenstva Beograd se predstavio kao domaćin Mundijala 1994, ali neće biti ni svetskog prvenstva u našoj zemlji, kao što neće biti ni nje same. Moglo bi se reći da je Jugoslavija poslednji put bila jedinstvena upravo 1990. jer je EP naredne godine u Rimu počela kompletna, ali ga je završila bez Zdovca koji je uoči polufinala, po naređenju slovenačke vlade koja je tih dana proglasila unilateralno otcepljenje od Jugoslavije, napustio tim... Zlatna medalja, osvojena i bez njega, uručena mu je mnogo godina kasnije u Ljubljani.

MVP prvenstva bio je Toi Kukoč, uz njega u najboljoj petorci još Keni Anderson (SAD), Fiko Lopez (Portoriko), Oskar Šmit (Brazil) i Hose "Pikulin" Ortiz (Portoriko), dok je prvi strelac bio Šmit sa prosekom 34,6, ispred Antonela Rive (30,2) i Panajotisa Janakisa (26,0). Naš najefikasniji igrač bio je Dražen Petrović sa prosekom 21,00.