Oh, Manila – kruna jedne blistave decenije

Bila je to zlatna decenija naše košarke, okrunjena trijumfom na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. Sve te medalje donela je, uglavnom, ista generacija igrača, ili bar nekolicina koja je nosila igru. Startnu petorku dugo su činili Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jelovac i Ćosić, kasnije je umesto Jelovca ušao Jerkov, a ostali su se menjali i davali doprinos medaljama.

U Manili 1978. Jugoslavija je objedinila titule prvaka Evrope i sveta. Na klupi je bio povratnik na kormilo državnog tima profesor Aleksandar Aca Nikolić. Njegov povratak na klupu uspeha bio je trijumfalan, Jugoslavija je sa njim, i Bogdanom Tanjevićem kao pomoćnikom, bila šampiona Evrope 1977. u Belgiji posle nezabeležene dominacije u polufinalu nad Italijom i finalu nad Sovjetskim Savezom.

Za mnoge je „Profa", kako su ga zvali, bio dežurni skeptik, ali oni koji su ga dobro poznavali tvrde da je to bila maska, način da stalnim kritičkim opaskama i veličanjem vrlina protivnika digne moral igrača koje je trenirao. Profesor je bio majstor svog posla, ali su i naši tada najbolji igrači takođe bili majstori. Spoj (vele)majstora na klupi i terenu dao je fantastikčne rezultate.

Trijumf u Manili bio je impresivan. Odigrano je 10 utakmica, ostvareno 10 pobeda. Počelo je protiv Senegala (99-64, Kićanović 20, Radovanović 15, Dalipagić 14). Zatim su jedan za drugim padali Južna Koreja 121-85 (Peter Vilfan 24, Dalipagić 13), Kanada 105-95 (Radovanović 24, Dalipagić i Delibašić po 18 ), Filipni 117-101 (Dalipagić 31, Radovanović 20), Italija 108-76 (Dalipagić 21, Kićanović 29), SAD 100-93 (Dalipagić 28, Slavnić 16), SSSR 105-92 (Dalipagić 37, Kićanović 34), Brazil 91-87 (Kićanović 23, Dalipagić 20, Jerkov 16, ali pobedu je, u dramatičnom finišu, doneo Vilfan), Australija 105-101 (Vilfan 28, Žižić 22).

Sistem takmičenja bio je takav da su na kraju finalne grupe prva i druga reprezentacija igrale za zlato i titulu a naredne dve za bronzu. Rival u super-finalu ponovo je bio Sovjetski Savez . Naš tim je do borbe za zlato stigao sa sedam „stotki" na 10 utakmica, dao je 1.033 poena ukupno, 103,3 po meču. Kakav tim, kakvo nezaboravno vreme...

Zna se da teorija kaže da je istog (kvalitetnog) rivala teško dva puta pobediti na istom takmičenju, ali našem timu je, posle velike borbe, to uspelo. Pred meč za zlato bilo je problema sa povredom leđa Mirze Delibašića, ali je uz pomoć nekih istočnjačkih veština osposobljen za utakmicu.

Tog 14.okrobra 1978. akteri su bili:

Jugoslavija - SSSR 82-81 (73-73, 41-41)

Dvorana: Araneta Koliseum. Sudije: Don Klajn (Kanada) i Ron Omori (SAD). Gledalaca: 32.000.

Jugoslavija: Vilfan 6, Kićanović 17 (1-2), Žižić 6 (2-3), Knego, Jerkov 4 (2-3), Skroče, Slavnić 4, Ćosić 6 (2-2), Radovanović 10 (6-6), Krstulović, Dalipagić 21 (3-4), Delibašić 8 (2-2).

SSSR: Jerjomin 11 (3-4), Bološev, Lopatov 8 (2-2), Žarmuhamedov 6, Saljnikov 12 (2-2), Jedeško 4 (2-2), S. Belov 12, Tkačenko 14 (4-6), Miškin 10 (2-2), Jovajša 2 (2-3), Belostenji 2, Žigili.

Kao što se iz rezultata vidi, utakmica je rešena u produžetku. Bilo je dramatično, izjednačeno, ali sa srećnim krajem za naš tim. Legendarna je anegdota po kojoj je Moka Slavnić u nekom tajm-autu pred sam kraj nudio Mirzi Delibašiću opkladu u 100 dolara da neće pogoditi oba slobodna bacanja. Mirza je prihvatio i rekao Moki da je upravo izgubio 100 dolara, a ovaj je posle objasnio da je samo hteo da ohrabri druga, dao bi i mnogo više da Mirza pogodi oba bacanja.

Zanimljiv detalj: bila je to 11. uzastopna pobeda Jugoslavije nad SSSR od 1974. godine. Pobeđivali smo Sovjete na zvaničnim turnirima i u prijateljskim utakmicama. Mirko Novosel je ostvario 6-0 protiv Vladimira Kondrašina, a Aca Nikolić 5-0 protiv pukovnika Aleksandra Gomeljskog.

Dražen Dalipagić se iz Manile vratio kao najbolji igrač i najbolji strelac. Od novinara je dobio 174 poena, samo sedam više od Dragana Kićanovića. Zajedno su bili svetski tandem, mašina za davanje koševa. Treći Brazilac De Souza dobio je samo 48 poena, a četvrti, njegov zemljak Oskar Šmit - 40. Peti je bio Vladimir Tkačenko (SSSR) sa 30 poena.

Praja je bio i najbolji strelac, dao je 202 poena (22,4). Kićanović je dao 162, Raša Radovanović 123 a vrlo zapažen bio je Peter Vilfan sa 87 poena. Slavnić je dao 74, Delibašić 73, kapiten Ćosić 63, Krstulović 61, Skroče 60, Jerkov 57, Žižić 40 i Knego 31. Tim je bio na vrhuncu moći, najstariji Ćosić imao je 30 godina.

Pobeda i druga titula prvaka sveta dočekani su u zemlji sa mnogo radosti jer su Sovjeti imali odličan tim, željan revanša za 10 prethodnih uzastopnih poraza. Strahovalo se i zbog nepisanog pravila da se isti rival dva puta teško dobija na istom turniru, ali Jugoslavija je tih godina bila najbolja ekipa na svetu van NBA profesionalaca, koji još uvek nisu igrali za selekciju SAD.

Predsednik Tito poslao je telegram iz Herceg Novog ističući da je i ovaj uspeh, kao i toliki drugi „izboren velikim zalaganjem i požrtvovanjem braneći boje socijalističke Jugoslavije".

Slika sa pobedničkog postolja na kojoj Krešo Ćosić u sredini, Sergej Belov desno od njega i Brazilac Rubens Garsija na poziciji broj tri drže velike trofeje obišla je svet. „Zlatna" generacija stavila je tačku na svoju dominaciju dve godine kasnije osvajanjem zlatne medalje i na Olimpijskim igrama u Moskvi.

Ali, to je neka druga, jednako lepa priča...