Sve je prošlo glatko a za domaćina je izabrana Argentina iz tri razloga: u Evropi nijedna zemlja, posle Drugog svetskog rata, nije bila zainteresovana, niti je imala uslove za organizaciju takvog takmičenja.

Drugo, Argengtina je bila jedna od pet zemalja osnivača Fibe, a njen neutralni status tokom rata omogućio je da, sa ekonomske strane, ne bude problema. Treći razlog bila je želja argentinskog predsednika Huana Dominga Perona da preko Mundijala u košarci poradi na propagandi svog ne mnogo popularnog režima.

Šampionat je, povodom 100 godina od njegove smrti, bio posvećen generalu Hose de San Martinu, jednom od velikih južnoameričkih revolucionara. Zvanični naziv prvenstva bio je "Prvi košarkaški šampionat sveta Oslobodilac General San Martin".

Na Kongresu na kome je prihvaćena kandidatura Argentine za organizatora odlučeno je da se, osim domaćina, za prvo prvenstvo sveta kvalifikuju prva tri tima sa Igara u Londonu (SAD, Francuska, Brazil), prva tri sa južnoameričkog prvenstva 1949. (Urugvaj, Čile, Peru), evropski prvak iz 1949 (Egipat, prvenstvo je igrano u Kairu i Evropa je dobila prvaka iz Afrike) i dva tima sa kvalifikacionog turnira koji će se igrati u januaru 1950. u Nici.

Tamo su pravo učešća izborile Italija i Španija, ali su Italijani odustali zbog finansijskih problema pa je uskočila trećeplasirana Jugoslavija... Originalni sastav promenjen je pred sam početak turnira jer su argentinske vlasti odbile da izdaju vize radio-reporterima iz Urugvaja pod izgovorom da argentinska emigracija u Montevideu koristi radio-stanice za kritiku Huana Perona. Urugvaj se zbog toga povukao a na brzu brzinu pozvan je Ekvador čiji su igrači stigli nekoliko sati pred polčetak takmičenja.

Jugoslavija je debitovala protiv Perua 22. oktobra 1950. i izgubila 27-33. Nebojša Popović je ušao u istoriju kao strelac prvog poena u istoriji Mundijala, pogodio je jedno slobodno bacanje. Naš tim je izgubio i od Čilea (24-40), Ekvadora (40-45), Perua (43-46) i službenim rezultatom 0-2 od Španije sa kojom nije smelo da se igra zbog Frankovog režima u toj zemlji.

U vreme utakmice naši igrači su otišli u bioskop. Argentina je postala prvak sveta, drugo mesto pripalo je Amerikancima a treće Brazilu. Jugoslavija je bila poslednja, 10. ali nije li svaki početak težak?

Mnogo godina kasnije Srđa Kalember je izrekao lep slogan: Argentino, bilo je fino. Prvi MVP mundijala bio je Argentinac Oskar Furlong, najbolji strelac Španac Alvaro Salvadores sa prosekom 13,8 poena a u najbolju petorku, nezvanično, izabrani su Džon Stanič (očito Stanić, naše gore list) iz ekipe SAD, Rikardo Gonzales (Argentina), Rufino Bernedo (Čile), Alvaro Salvadores (Španija) i Oskar Furlong (Argentina).

Podsetimo se i imena dvanaestorice reprezentativaca Jugoslavije: Mirko Amon, Aleksandar Blašković, Lajoš Engler, Dušan Radojčić, Ladislav Demšar, Nebojša Popović, Aleksandar Gec, Milorad Sokolović, Srđan Kalember, Vilmoš Loci, Milenko Novaković i Borislav Stanković. Selektor-igrač bio je Nebojša Popović.

I četiri naredna šampionata sveta održaće se u Južnoj Americi, 1953. u Brazilu, 1959. u Čileu, 1963. opet u Brazilu i 1967. u Urugvaju, ali biće vremena da se podsetimo na ta takmičenja i naše prve mundijalske medalje, srebrne iz Rija 1963. i Montevidea 1967.