Na početku Olimpijskih igara, sreća nije bila naklonjena našim sportistima. A ni komentari u medijima i na društvenim mrežama. Jadikovalo se i proricala sudbina naših predstavnika iz 1912. godine. Tada su se sa Olimpijade vratili bez medalja.

"Mislim da je u nekom sociološkom smislu jako depresivno delovao poraz Novaka Đokovića koji niko nije očekivao, to je bila naša sigurna medalja. Ono što je Amerikancima košarka, nama je trebao da bude tenis. To nije bilo, pa je to izazvalo neku vrstu depresivnosti", ističe novinar Zoran Panović.

Jedno zlato okrenulo je priču. Navija se budilnik u tri sata, prate sportovi u kojima znamo i ne znamo pravila. U zoru su zanemeli kritičari iz fotelja, čulo se samo bravo.

"Sad kad naravno stižu medalje, onda kreće euforija, to je nekorektan stav prema sportistima. Sa druge strane se pokazuje da oni sportovi koje mi smatramo možda manje bitnim, oni u nekim situacijama kriznim deluju jako lekovito, spasavaju nas, kao što je rvanje, tekvondo", kaže Panović.

Iako su kolege i komšije ovih dana možda neispavani, ne treba da iznenadi njihovo dobro raspoloženje, radni elan.

"Uspesi podstiču nove nade, nova očekivanja, nove fantazije, to podstiče sveukupnu naciju ili bar dobar deo nje i to izaziva dobro raspoloženje, ono je kratkog daha, ali i nedelju dana radovanja je nešto što je dobro", navodi psihoanalitičar Voja Ćurčić.

I potpuno suprotno onim komentarima sa početka priče koji nisu pomogli sportistima, već su samo izazvali polemike. Ipak i te reakcije razočaranja, jesu donekle prirodne i očekivane, kažu stručnjaci.

"Još više uobičajeni za našu sredinu, jer u našoj sredini se vrlo podstiču emotivna reagovanja. Mi smo vrlo skloni tome, mislim da nam nedostaje malo racionalnosti u kvalifikacijama i dobrog i lošeg", smatra Ćurčić.

Zato ne bi bilo loše da uhvatimo dobar talas na sportskim uspesima ovih dana. Za neko sledeće takmičenje negativcima se preporučuju visinske pripreme - ne poznaje se svaki dan po jutru. Nekad treba sačekati i veče.