На почетку Олимпијских игара, срећа није била наклоњена нашим спортистима. А ни коментари у медијима и на друштвеним мрежама. Јадиковало се и прорицала судбина наших представника из 1912. године. Тада су се са Олимпијаде вратили без медаља.

"Мислим да је у неком социолошком смислу јако депресивно деловао пораз Новака Ђоковића који нико није очекивао, то је била наша сигурна медаља. Оно што је Американцима кошарка, нама је требао да буде тенис. То није било, па је то изазвало неку врсту депресивности", истиче новинар Зоран Пановић.

Једно злато окренуло је причу. Навија се будилник у три сата, прате спортови у којима знамо и не знамо правила. У зору су занемели критичари из фотеља, чуло се само браво.

"Сад кад наравно стижу медаље, онда креће еуфорија, то је некоректан став према спортистима. Са друге стране се показује да они спортови које ми сматрамо можда мање битним, они у неким ситуацијама кризним делују јако лековито, спасавају нас, као што је рвање, теквондо", каже Пановић.

Иако су колеге и комшије ових дана можда неиспавани, не треба да изненади њихово добро расположење, радни елан.

"Успеси подстичу нове наде, нова очекивања, нове фантазије, то подстиче свеукупну нацију или бар добар део ње и то изазива добро расположење, оно је кратког даха, али и недељу дана радовања је нешто што је добро", наводи психоаналитичар Воја Ћурчић.

И потпуно супротно оним коментарима са почетка приче који нису помогли спортистима, већ су само изазвали полемике. Ипак и те реакције разочарања, јесу донекле природне и очекиване, кажу стручњаци.

"Још више уобичајени за нашу средину, јер у нашој средини се врло подстичу емотивна реаговања. Ми смо врло склони томе, мислим да нам недостаје мало рационалности у квалификацијама и доброг и лошег", сматра Ћурчић.

Зато не би било лоше да ухватимо добар талас на спортским успесима ових дана. За неко следеће такмичење негативцима се препоручују висинске припреме - не познаје се сваки дан по јутру. Некад треба сачекати и вече.