Утисак после утакмице са Камеруном је да Србија не да није смела да прими три гола већ није смела да не постигне бар још толико.

Доминација у поседу лопте, контролисању игре на средини терена и шутевима ка голу ривала остаће само бледа утеха за најпозитивније навијаче који кажу: штета, на моменте смо играли баш добро.

Пропуштене шансе на почетку утакмице 

Почело је силовито, наваљивали су фудбалери Србије. Александар Митровић затресао је стативу, а неколико минута потом, уплашена репрезентација Камеруна лоше је реаговала након чега се лопта одбила до српског нападача који је помало затечен ситуацијом лопту послао поред гола.

Да поново неће све ићи како прижељкујемо демонстритали су "неустрашиви лавови" на средини првог полувремена. Уследио је тренутак који је расположене навијаче Србије широм света вратио у своје столице. Десило се оно што се обично дешава екипи која пропусти добре шансе на почетку утакмице.

Камерун је после прекида, онда када се то најмање очекивало, дошао до предности.

Гол је примљен после грешке: прво корнер па олако, неспретно, праве кикс недопустив на овом нивоу фудбала.

Адреналин у надокнади првог полувремена, пресинг на почетку другог 

Наду су нам брзо вратили изабраници селектора Пиксија. Надмоћ у висини и снази искористио је Страхиња Павловић и узвратио истом мером, после прекида. Ох, како је Србија играла тих десетак минута до краја полувремена. Низао се напад за нападом, претња за претњом, а Камерунци су били прилично расејани.

У надокнади првог полувремена СМС је послао поруку навијачима да ће се тек играти утакмица. Била је то сигурно велика инјекција адреналина и расположења у свлачионици Србије на полувремену.

Почели смо како смо затворили прво полувреме, пресингом и акцијама, то се убрзо и исплатило. После једне од најбољих акција на шампионату и једне од најбољих акција Србије у историји репрезентације, Митровић је рутински удвостручио предност.

Излазак Страхиње Павловића из игре и – принудно слетање 

И највећим познаваоцима фудбала остало је нејасно шта се догађало наредних 20 минута на терену. Игра Србије је практично нестала, Камерунци су успели да се ослободе притиска увидевши да су бржи и да се "орлови" понашају као да нису једно јато, те да рупе у одбрани могу да казне контрама. То се и догодило.

Потпомогнути изласком са терена Страхиње Павловића, који је повредио примицач, искористили су празнину која се појавила у одбрани "орлова".

Два пута смо правили офсајд замку тамо где то не сме да се ради, на средини терена. Примили смо два идентична гола и уместо да водимо са три или четири гола предности, вратили смо се на почетак.

Нападала је Србија до краја меча, Пикси је изменама освежио екипу. Било је шанси, било је узбуђења, али не и оног које би нам донело радост по завршетку меча. Резултат је остао непромењен.

Поново смо дошли у ситуацију да зависимо од неког другог, да би зависили сами од себе. Чекамо Бразил и Швајцарску па да видимо на чему смо. Увек смо волели да идемо тежим, трновитијим путем, то је и селекторов закључак, нажалост, тако ће бити и сада.

Ако прођемо групу, све ће имати посебну драж, ако се лет "орлова" у Катару ипак заврши, остаће горак укус на који нисмо навикли од овог селектора и играча.