Autor koji je sedamdesetih godina stekao reputaciju jednog od vodećih reditelja novog nemačkog filma, snimio je oko 60 igranih i dokumentarnih ostvarenja u Evropi, Americi i Aziji. Filmska redakcija prikazuje polovinu najznačajnijih Vendersovih ostvarenja od ranih do najnovijih radova. Rad jednog od najvećih autora današnjice Vima Vendersa, kao reditelja, fotografa, pisca, konstantna je inspiracija drugim stvaraocima.

Ciklus otvara "Golmanov strah od jedanaesterca" (1972) rađen po istoimenoj noveli Petera Handkea. I pisac i reditelj majstorski dočaravaju očaj pojedinca, njegovu izgubljenost u savremenom svetu, depresiju i jezu hladnoratovske Evrope i malograđanske austrijske provincije. Bivši golman je istinski antijunak priče koji je iz dana u dan u sve većem raskoraku između unutrašnjeg života i spoljnog stvarnog sveta. Interesantno je da je Vendersov najnoviji film "Lepi dani u Ahanhuezu", koji se na ovogodišnjem venecijanskom festivalu takmičio za zlatnog lava, takođe snimljen po Handkovom delu.

Ciklus obuhvata i filmove "Skerletno slovo" (1973), "Alisa u gradovima" (1974), "Pogrešan pokret" (1975), "U toku vremena" (1976), "Prijatelj iz Amerike" (1977), "Hotelska soba 666" (1982), "Tokio-Ga" (1985), "Beleške o gradovima i odeći" (1989), "Tako daleko, a tako blizu" (1993), "Lisabonska priča" (1994), "Levoruka žena" (2002), "Snimanje u Palermu" (2008).

Osamdesete godine Vendersa su definitivno "mazile", pošto je ikona postala sve popularnija u javnosti. Romantičan i pre svega poetičan film "Nebo nad Berlinom" (1987), vrhunsko ostvarenje sa kultnim statusom prožeto originalnim izrazom i atomosferom, uobličeno magijom onostranosti, vizija i nedokučivosti, smatra se njegovim klasikom, što je potvrdila i kanska nagrada za najbolju režiju. Dobitnik je brojnih prestižnih priznanja, uključujući i Zlatnu palmu u Kanu za film "Pariz, Teksas" (1984) - remek-delo filmske umetnosti, sjajne atmosfere, fotografije i autentičnih kadrova, začinjenih harizmom fatalne Nastasje Kinski i originalnom muzičkom podlogom bluzera Reja Kudera i venecijanskog Zlatnog lava za mračan osvrt na filmsku industriju "Stanje stvari" (1982).

Devedesete su Vendersu donele etablirane pozicije poput predsednika Evropske filmske akademije. U međuvremenu dokumentarci su mu postali slabost što je obznanio melanholičnim muzičkim filmom "Klub Buena Vista" (1999), gde se poigrava sa omiljenim muzičkim motivima.

A onda je otkrio da tri-de ima širi potencijal od primene u blokbasterima. Najpre ga je vezao za ples i arhitekturu u dokumentarnom filmu "Pina" (2012) o slavnoj nemačkoj koreografkinji Pini Bauš. Vendersov dokumentarac "So zemlje" (2014), koji je radio sa Žulijanom Riberirom Salgadom, bio je nominovan za Oskara.

Opčinjenost neverovatnim mogućnostima tri-de kamera i magijom trodimenzionalnih filmova, podstakla ga je da ode i korak dalje. Izazov treće dimenzije primenio je u intimnoj psihološkoj drami sa elementima trilera "Sve će biti u redu" (2015) koja zatvara cisklus Vendersovih filmova na RTS-u. Reč je o suptilnom prikazu emotivnih stanja, strahova, čežnje, koji zauvek ostavljaju svoje protagoniste u njihovoj usamljenosti, ali i delu koje ukazuje da je hrabrost preko potrebna kako za suočavanje sa bolnom istinom, tako i sa praštanjem. Tu ovaj impresivno oslikan film prestaje da bude tri-de iluzija, pretvarajući se u čistu magiju proverenog klasičnog filma velikog majstora.