Аутор који је седамдесетих година стекао репутацију једног од водећих редитеља новог немачког филма, снимио је око 60 играних и документарних остварења у Европи, Америци и Азији. Филмска редакција приказује половину најзначајнијих Вендерсових остварења од раних до најновијих радова. Рад једног од највећих аутора данашњице Вима Вендерса, као редитеља, фотографа, писца, константна је инспирација другим ствараоцима.

Циклус отвара "Голманов страх од једанаестерца" (1972) рађен по истоименој новели Петера Хандкеа. И писац и редитељ мајсторски дочаравају очај појединца, његову изгубљеност у савременом свету, депресију и језу хладноратовске Европе и малограђанске аустријске провинције. Бивши голман је истински антијунак приче који је из дана у дан у све већем раскораку између унутрашњег живота и спољног стварног света. Интересантно је да је Вендерсов најновији филм "Лепи дани у Аханхуезу", који се на овогодишњем венецијанском фестивалу такмичио за златног лава, такође снимљен по Хандковом делу.

Циклус обухвата и филмове "Скерлетно слово" (1973), "Алиса у градовима" (1974), "Погрешан покрет" (1975), "У току времена" (1976), "Пријатељ из Америке" (1977), "Хотелска соба 666" (1982), "Токио-Га" (1985), "Белешке о градовима и одећи" (1989), "Тако далеко, а тако близу" (1993), "Лисабонска прича" (1994), "Леворука жена" (2002), "Снимање у Палерму" (2008).

Осамдесете године Вендерса су дефинитивно "мазиле", пошто је икона постала све популарнија у јавности. Романтичан и пре свега поетичан филм "Небо над Берлином" (1987), врхунско остварење са култним статусом прожето оригиналним изразом и атомосфером, уобличено магијом оностраности, визија и недокучивости, сматра се његовим класиком, што је потврдила и канска награда за најбољу режију. Добитник је бројних престижних признања, укључујући и Златну палму у Кану за филм "Париз, Тексас" (1984) - ремек-дело филмске уметности, сјајне атмосфере, фотографије и аутентичних кадрова, зачињених харизмом фаталне Настасје Кински и оригиналном музичком подлогом блузера Реја Кудера и венецијанског Златног лава за мрачан осврт на филмску индустрију "Стање ствари" (1982).

Деведесете су Вендерсу донеле етаблиране позиције попут председника Европске филмске академије. У међувремену документарци су му постали слабост што је обзнанио меланхоличним музичким филмом "Клуб Буена Виста" (1999), где се поиграва са омиљеним музичким мотивима.

А онда је открио да три-де има шири потенцијал од примене у блокбастерима. Најпре га је везао за плес и архитектуру у документарном филму "Пина" (2012) о славној немачкој кореографкињи Пини Бауш. Вендерсов документарац "Со земље" (2014), који је радио са Жулијаном Рибериром Салгадом, био је номинован за Оскара.

Опчињеност невероватним могућностима три-де камера и магијом тродимензионалних филмова, подстакла га је да оде и корак даље. Изазов треће димензије применио је у интимној психолошкој драми са елементима трилера "Све ће бити у реду" (2015) која затвара цисклус Вендерсових филмова на РТС-у. Реч је о суптилном приказу емотивних стања, страхова, чежње, који заувек остављају своје протагонисте у њиховој усамљености, али и делу које указује да је храброст преко потребна како за суочавање са болном истином, тако и са праштањем. Ту овај импресивно осликан филм престаје да буде три-де илузија, претварајући се у чисту магију провереног класичног филма великог мајстора.