Ratna oprema u doba Nemanjića

Prema nekim izvorima, srpska država je pred kraj 12. veka bila u stanju da mobiliše dvadesetak hiljada pešaka i konjanika, što je za to doba bila velika vojska. Iako je zemlja bila relativno siromašna u odnosu na neke moćnije susede, a pre svega u odnosu na Romejsko carstvo – Vizantiju, vojna hijerarhija je postojala i spram nje i oprema za ratovanje.

U doba Stefana Nemanje i njegovih potonjih naslednika, srpska vojska je imala različito naoružanje i opremu. Ova oprema se nije razlikovala ni od naoružanja Vizantinaca, Bugara i Ugara. Ono što je posebno zanimljivo jeste na koji je način društveni status i pripadnost uticao na vojno naoružanje i opremu.

Vlastela, zapovednici i imućniji ratnici posedovali su i najbolju opremu za ono vreme. Tu su pre svega bili različiti šlemovi i kacige.

Oni skromniji bili su izrađeni od goveđe kože, dok su oni koje je nosila vlastela bili obloženi metalnim pločama. Šlemovi su imali i štitnike za nos, a nešto kasnije pored šlema pojavljuju se i pancirne zaštite za vrat i prednji deo grudi.

Kao zaštita za grudi nosio se oklop odnosno pancirna košulja napravljena od isprepletanih metalnih alkica ili što je češće bio slučaj od metalnih pločica fiksiranih na kožnu podlogu.

Bogata vlastela volela je ukrašene oklope, a zanimljivo je da je vizantijski car Manojlo Prvi Komnin u rat sa Srbima išao u oklopu optočenom zlatom, koji ga je štitio od glave do pete.

Međutim, sam oklop nije bio dovoljan te je obavezan deo opreme bio i štit, kojih je bilo u raznim oblicima.

Neki su bili u obliku kruga, neki četvrtasti, a treći blago trougaonog oblika i najčešće su izrađivani od drveta presvučenog kožom. Štit se uvek nosio na levoj ruci, kako bi desna bila slobodna za oružje.

Centralno mesto u naoružanju plemstva i vlastele svakako je zauzimao mač koji se nosio o levom bedru, a koristio desnom rukom.

Pored toga, neretko se nosilo i drugo, kraće sečivo, bojni nož koji je bio za pasom s desne strane i potezan je levom rukom, tako da se u okršaj moglo ulaziti i sa dva oružja istovremeno.

Najpoznatiji je bio dvoručni mač koji je pravljen od jakog čelika, a kako je bio izuzetno skup, nisu ga posedovali čak ni svi plemići. Ovi mačevi bili su izuzetno teški, te je ratnik koji je njime rukovao morao biti snažan i okretan, zbog čega se dosta polagalo na obuku za rukovanje i borbu mačem.

Zanimljivo je da se ovaj tip oružja u to vreme uvozio iz kovnica u Nemačkoj. Pomoćni odredi koje je Srbija bila dužna da daje Vizantiji sredinom 12. veka činile su pešadijske jedinice čije se naoružanje sastojalo od koplja i dugih štitova.

Za borbu sa većeg odstojanja koristili su se luk i strela, ali i praćke sa kamenim i metalnim projektilima. U upotrebi su bile čak i otrovne strele, natapane tečnošću od lišća i korena biljaka, a Srbi su važili za odlične strelce.

Kada je reč o siromašnijim slojevima društva, vojsci koju su činili ljudi sa vlastelinskih poseda, oprema je bila skromnija, pored koplja, luka i strele, imali su još bojne sekire i bojne palice ojačane gvozdenim klinovima.

Ove bojne palice bile su veoma ubojite, jer bi snažan udarac lako probijao šlemove i oklope.

Zanimljiv je i podatak da iako uvek spremni da stupe u borbu na svojoj teritoriji, Srbi nisu bili previše voljni za ratove van svoje teritorije, niti su često stupali u redove plaćenika za potrebe drugih vladara.

Možda baš i zbog činjenice da su svoju zemlju morali da brane i previše često.