Barbarosini krstaši u Nišu

Istorija srednjovekovne Srbije više je prožeta mitovima i pričama koje se do danas prenose s kolena na koleno negoli čvrstim istorijskim činjenicama. Romantizacija života tadašnjih vladara i njihovog držanja i vladanja pre svega je imala namenu da jednom malom narodu održi moral i izgradi nacionalni ponos koji će podupreti državu u nastajanju.

U tom kontekstu se ugnezdio i čuveni susret rodonačelnika loze Nemanjića, Stefana Nemanje, i slavnog vojskovođe i cara Fridriha I Barbarose. Istorija sasvim pouzdano beleži da se taj susret dogodio u Nišu 1189. godine, te da je tom prilikom zaključen i prvi srpsko-nemački međunarodni sporazum, ali su detalji sporazuma zamagljeni koprenom vremena.

Tamo gde istorija nije imala moć pamćenja, narod je imao moć domaštavanja, no pre nego što pređemo na tajnu zlatne viljuške, valja se podsetiti i samog konteksta ovog susreta, koji još jednom svedoči o Stefanu Nemanji kao veoma promišljenom vladaru, sa jakim osećajem za diplomatiju.

Negde u osvit Trećeg krstaškog rata, dok se nemački car Fridrih I Barbarosa spremao za pohod na Jerusalim, koji je pao u ruke Saladinu, pomoć mu je ponudio i srpski župan Stefan Nemanja. Razlog je bio krajnje jednostavan. Stefan Nemanja je tražio saveznika koji bi mu omogućio da sačuva svoje teritorije u dolini Morave koje su pretile da ponovo pređu u ruke Vizantije, budući da se vizantijski car sa ugarskim kraljem dogovorio o okončanju rata i ženidbi njegovom ćerkom Margaritom, a kao miraz bi poslužile upravo ove oblasti pod Nemanjinom vlašću.

Raška bi na ovaj način ostala bez jakog saveznika, te Nemanja nije imao mnogo izbora nego da pogleda dalje na sever i pronađe ga možda upravo u Barbarosi. Barbarosa je planirao da na putu ka Jerusalimu ide kopnenim putem preko Budima, Beograda, Niša i Carigrada, a Stefan Nemanja mu je ponudio bezbedan prolaz i snabdevanje kroz Rašku.

Takođe, stavio mu je na raspolaganje i svojih 20.000 vojnika za slučaj da dođe do sukoba sa Vizantijom. Pregovori o susretu velikog župana i nemačkog cara trajali su godinu dana, a Stefan Nemanja je, po Barbarosinim izaslanicima, poručivao slavnom vojskovođi i caru da će mu pripremiti dostojan doček u gradu koji je tada nameravao da učini svojom prestonicom – Nišu. I upravo je taj veličanstveni doček ono gde istorijska fakta ustupaju mestu predanju.

Prema jednima, priča kaže da su se pregovarači sladili začinjenom piletinom, prema drugima da je u pitanju bila srnetina, te da su se gostili vinom i medovačom. Ali rađe od menija prepričava se kako je srpski župan jeo zlatnom viljuškom i priborom, dok se veliki car služio prstima i meso komadao samo nožem, kao i da su razgovarali bez prevodioca, te da je Nemanja sporazum potpisao parafom, a Barbarosa otiskom prsta. Tako je Srbija, barem u predanju, bila pojam za Nemačku još u mračnom srednjem veku.

Tajna zlatne viljuške nije odgonetnuta više od osam vekova, ali se zna da su za Nemanju pregovori tek delimično urodili plodom. Barbarosa nije imao nameru da se zamera Vizantiji, sa kojom je Nemanja bio u ratu i nameravao da mu Barbarosa na svom putu stvara odstupnicu za dalja osvajanja vizantijskih teritorija, te je prihvatio samo deo predloga srpskog vladara.

A da bi se ovaj dogovor dodatno učvrstio, bio je potreban i jedan brak, onaj dogovoren između Stefanovog sinovca Toljena, sina humskog kneza Miroslava, i ćerke grofa Bertolda od Andehsa, carevog rođaka.

I tako je iz Niša Barbarosa nastavio svoj put dalje ka Carigradu, a Nemanja, njemu za leđima sa svojom vojskom, osvajajući vizantijske teritorije. Međutim, Vizantinci su preko Bugarske krenuli u kontranapad i 1190. godine naterali Nemanju da prizna poraz i zaključi mir sa Vizantijom, vrati osvojene teritorije s tim što su mu priznata ranija osvajanja na Kosovu i Metohiji. Deo dogovora bio je i da presto ustupi srednjem sinu Stefanu, kome je za ženu data bratanica vizantijskog cara Evdokija.